Час анатомије – дисекција медиокритета
1 min readПише: Божо Кнежевић
Прилог феноменологији духа паланке – случај Живковић
*Овај осврт инспирисан је пројавом уштогљеног и нездравог полуинтелектуализма и обиља политикантске ономатопеје и мимикрије у току телевизијске емисије
„Актуелно“ на ТВ Пљевља, емитоване уживо 12. марта 2020. године, у којој је поред свештеника Гојка Перовића, гостовао господин Данијел Живковић, посланик владајућег режима у Скупштини Црне Горе. Потицај за писање ових редова дошао је и од гробне тишине унутар академских кругова, кроз коју одјекују заупокојене јектеније слободи мисли и заједништва.
А прије свега забиљежен је са циљем указивања на мимоилажење у магли и хиперпродукцију и инфлацију полуинформација од стране медиокритета којима је превише, па и овим текстом, дато на значају.
У чувеној „Философији паланке“ академик Константиновић пише да је „у свијету паланке важније добро се држати устаљеног обичаја, него бити личност“, те да је таквом паланачком духу заправо корелативан инфантилизам. Пажљиво пратећи поменути, прилично неспретно модериран разговор (упркос припремљеним питањима; а очевидно и одговорима! бар када је ријеч о господину Живковићу), запажамо да бисмо ријечима из прве мисли могли све казати. Но, натегнута доминација медиокритета на сваком пољу бивствовања у црногорском вријемепростору посљедњих деценија, просто изнуђује опширнији критички осврт. Наиме, неумољива је чињеница да је наше друштво назидано на мочварном тлу срамотних биографија ортачко-кумовске скупине, те је као такво погођено епидемијом дипломираних примитиваца и полуинтелектуалаца у покушају прогоспођивања. Укратко, то су разлози неопходности скалпела ријечи и својеврсне рембрантовске показне дисекције.
Незграпна и недовољно контролисана гестикулација као израз потребе за доминацијом, усљед, највјероватније, подсвјесног неуронског реверберирања инфериорности, казује и више од ријечи. У датом случају, говор аксијално фиксираног тијела уз благи тремор и унезвијерено трзајно кретање раменог појаса, поред опонашања (а)моралног узора, показује нам приличну нелагодност у којој се посланик Живковић нашао. Предстојао му је подвиг који га превазилази – адекватно изнијети претходно вјежбом припремани покушај аргументације, у коме уистину није било аргумената (или просто господин Живковић неисправно асоцира значење ове ријечи), већ паушалних и неодрживих тврдњи, па у неким тренуцима и неистина.
Но, на манипулацију су наше синапсе годинама хабитуиране, додуше од много вјештијих и дораслијих задатку. Оно што, поред близу двије стотине изговорених „дакле“ и других поштапалица, нарочито привлачи пажњу јесу двије врсте понављања. Елем, осим узастопног коришћења истих, већ излизаних, ријечи или синтагми уз различито наглашавање, примјетна је и итерација (у форми, просто речено „папагајског понављања“) неутемељених тврдњи у свакој новој прилици за ријеч, са могућом претпоставком да ће на тај начин волшебно постати истините или евентуално оставити дубоке енграме у кортексу оних који помно прате разговор. Вјероватно је и то да оваквом вербализацијом посланик настоји самог себе да убиједи (не увјери!) у оправданост својих поступака, те тако умири сопствену савјест и угуши њен вапијући унутрашњи глас. Како год, велики утисак непријатности оставља чињеница да свога саговорника врло ријетко гледа у очи и да избјегава да одговори на његова питања. Међутим, и уколико се осмјели да „одговори“, ријеч је искључиво о понављању увјежбаног текста, са видљивим осјећајем потребе за (само)афирмацијом. Када је у питању опонашање (а)моралног узора, дегутантно је и у примислима посвећивати му пажњу, мада су поједини већ и о томе релативно добро писали. Укратко о форми, толико.
Када је ријеч о садржини, намеће се упорна мисао да оваква „бесједа“ заслужује да се нађе у евентуалном допуњеном издању „Црногорске реторике“, уз звучна бесједничка имена попут Мираша Дедеића, Савића Марковића Штедимлије, Секуле Дрљевића…
Како по припремљеним конструктима, тако и на основу страховито лоших везивања. Бранећи идеју и идентитетско-политикантски пројекат свога шефа, дотични посланик и кроз ово излагање као да перфидно промовише „славну“ дрљевићевску идеју црногорославља. Управо у томе почива сва необичност конвертитства и идентитетског суљања младог човјека изопштеног из Цркве, који раскајнички „маше“ својим крштењем (а прескаче црквени обред брака, као релативно зрела индивидуа – али не и личност!) у Српској Православној Цркви. У најмању руку асоцијација осцилује између кафкијанског Грегора Самсе у првој реченици „Метаморфозе“ и Ивана Иљича Пралинског, кога Достојевски описује пред одлазак у надлештво, на страницама „Непријатног случаја“.
Трагедија наше реалности огледа се у чињеници да је врли и „евроатлан’ски“ (видјети забиљешку приликом посјете Естонији!) усмјерен полуписмени предсједник владајуће политичке партије, око себе окупио френетичне поданике ограничених менталних капацитета (попут демонстрираних) и разорене људскости и морала. Наравно, дух паланке живи и захваљујући његовим „политичким противницима“ који дијеле сличну трагикомичну структуру, али уз недостатак еквивалентне организације. Дакле, „нема свијета изван духа паланке“, а тај и такав дух је заснован на дубоком интраперсоналном конфликту појединца који настоји да убије архетипско у себи, као и на претварању државе у замајац, најблаже речено, нетранспарентних токова. Из тога рођена је колективна индукована психоза, одржавана на уцјенама, новцу и форсирању медиокритета. Према томе непријатељи наше државе нијесу писци, пјесници и свештеници, већ разни посланици, директори(це) библиотека и школа, предсједници општина и одбора…
Пожурите, обришите коментаре или претуците свједоке. Што би рекли у нахијама – „учествујем у жалост’” вјечне Црне Горе.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
na petrovdan ove godine. crna gora na cetinje slavice 535 godina crnogoroslavlja…
Masno lazes, nema sta!
crnogorska pravoslavna crkva je nosilac crnogoroslavlja od 1484.godine…od ivana crnojevica do vjeki vjekov…neka je vjecna crna gora…neka je vjecno crnogoroslavlje…
Bodine, savremeni potomak Crnojevica koji se nedavno krstio i vratio u pradedovsku pravoslavnu veru je Srbin, Stanko Crnojevic (ranije Mahmut Busatlija), bas kao sto su mu i njegovi preci Crnojevici bili.
Ne može biti vječno nešto što 99% pravoslavnih srba i crnogoraca prezire. Zato, psst! Ne mlatunjaj.
Gospodine Kneževiću ovakvih tekstova trba da bude sve više, jer čovjeka vrate u vrijeme kad se pristojnije živjeli, ali treba ovakve podguze svakodnevno ogolijevati, jer se utrkuju ko će više da liči na nepomenika.
Razumeo sam da je doticni Zivkovic jedan bolid neopevani koji cak ni milicu (Bodina) nije impresionirao ali je vise nego pogresna ‘teorijska’ podloga analize. ‘Filozofija palanke’ je biblija drugosrbijanaca (kao i sam Konstantinovic) i potreban je znatan prostor da bi se to objasnilo.
Osvrt koji nista nije rekao.Krenuo si da kritikkujes s pravom Zivkovica, ali procitah cijeli tekst i ne vidjeh sustinu.Veliki si uvod napravio i nista nisi konkrtno istakao a tiče se prolupalog Zivkovica.
Slazem se sa Vasojevicem potpuno. Knezevicu, kalemis bespotrebne jezicke slozenice koje ne ostvaruju efekat koji si naumio da postignes, nego vise to ide u pravcu „kako se ovaj pravi pametan i nacitan“. Ovog tipa, nemam pojma ko je, ali ti sa ovakvim clankom nista nisi postigao. Nema pitkosti, ostrine, ti sam ponavljas neke fraze sa ovog sajta. Savjet: nemoj to da radis-bolje ga useri na njegovom nivou ili ne pisi.
dome bos’a crna gora ce vo vjeki vjekov biti vrelo crnogoroslavlja …od ivana crnojevica …od 1484.godine do vjekui vjekov…a cete piti sa vaseg svesavskog izvora na zelenom vijencu…dome bos’a…
E shipu racq, milica cikina,milova.
E shipu racq, est…Bogme jest…na latinskom.
A tekst:
Odlicna studija psihijatrijskih fenomena u politici MNE.
U ovom fenomenalnom članku opisana si upravo ti, Milice! Amoralna,glupa, neobrazovana, neprijatna, frustrirana osoba. Osoba koja se najela u poznom životnom dobu, ostala svega željna, izvučena iz mraka ispod-prosječnosti zahvaljujući monstruoznom DPS sistemu koji forsira najgore ljudske osobine. Međutim, i za vas gnjidice udbaške dolazi vrijeme kada ćete da platite narodu zbog svih muka i poniženja.