Час истине!

Хтели ми – не хтели велике западне силе посматрају Србију и Републику Српску као део јединственог руског фронта.

Главна линија тог фронта против Русије је, наравно, на украјинском бојишту. На том бојишту исход је све извеснији и пораз украјинских нациста са Зеленским на челу, те њихових западних савезника – готово сасвим видљив. А за сваког озбиљног посматрача био је и више него предвидив. На то упућује и иницијатива кинеског председника Си Ђинпинга да се сазове права мировна конференција о Украјини уз учешће Русије на којој ће бити „фер дискусија о свим предлозима“. Трагаће се за условима украјинског пораза и капитулације.

Пошто је то већ тако, велике западне силе су се устремиле на Балкан да ту, у складу са својим трајним интересима, доврше антисрпске послове. Да би могле да се суоче са свим последицама свог дебакла и предстојећом суштинском променом света. Треба сломити Србију и њене шансе да ојача своју позицију и успешно настави свој развој. И да се забораве и обеснаже сви преседани и злочини у ратовању против српске државе на које упорно указују Русија и многобројне државе удружене у БРИКС.

ЛАЖНА ОБЕЋАЊА И РИЗИК ПОДВАЛЕ

Дуго су српски фактор на овом делу Европе заваравали лажним обећањима о европским интеграцијама. Долазили су и одлазили, и сада су ту разни међународни преговарачи, изасланици, амбасадори, преговарало се од Брисела до Вашингтона и шта све не. Само с једним правим циљем – направити од Косова и Метохије независну државу и потпуно је очистити од Срба. Стварање Заједнице српских општина је од самог почетка било пука обмана. Као и Мински споразуми уосталом. Упоредо с тим подгревали су се планови о стварању „Велике Албаније“. Албански фактор је у Северној Македонији постао и у стварном и уставном смислу конститутиван. Док су преостали Срби на КиМ све више изложени бруталном насиљу. Црну Гору је антисрпска политика и квалификовала за НАТО државу. Могли би наставити ово набрајање, али ћемо се овде зауставити.

Зашто се треба зауставити. Зато што превише често изгледа да се готово мазохистички посвећујемо описивању и тумачењу нашег лошег стања и наших јада. А парафразирајући Карла Маркса, није ствар у томе да само тумачимо свет, наше стање и свест већ треба да их променимо. Свако преговарање са западним силама данас и јуче носи ризике тешке преваре и подвале, али оно је неминовно, а нарочито када су малобројни народи и мале државе у питању. Зато треба сачувати свест о својим интересима и знати када је од противника пређен Рубикон и када се свим силама приступа самоодбрани.

И наравно, треба правилно проценити односе великих сила. Рачунајући Русију и Кину. А оне нису баш потпуно неповољне за српски народ. Ако ништа друго, имамо бар право да изаберемо воз у који, као своји на своме, и непокорени можемо ући или који нас бар неће прегазити. Не може се живети од насилних симетрија и од певања шлагера „ни на Исток ни на Запад“, поготово због тога што се то по правилу завршава одласком на неки утешни западни фестивал лаких нота попут Песме Евровизије. Па чак ни то. Још мање треба бити Буриданов магарац који не може никако да се одлучи и чија је неодлучност на крају погубна по њега.

АКТ О ГЕНОЦИДНОСТИ ЦЕЛОГ НАРОДА

Србија и Република Српска се, чини нам се, налазе у одлучујућој историјској ситуацији. Дошао је час истине. Рад на сламању српског фактора добија невиђено убрзање и бруталност. Непоштовањем Дејтонског споразума и једног од два ентитета из БиХ је инициран предлог резолуције у Генералној скупштини УН о геноцидности целог српског народа. Непосредни повод је злочин у Сребреници. Спонзори овог акта су Руанда и Немачка, а највећи део западних и многих исламских земаља га подржавају. Америка ће, како каже Вучић, „јако лобирати“ за овај документ. Усвајање овакве резолуције је претпоставка за укидање Републике Српске. И само корак до њеног званичног именовања као геноцидне творевине. Ко може бити позван да живи с геноцидним народом равноправно? „Косово“ примају у Савет Европе противно међународном праву. ЕУ и званично тражи да признамо „Косово“ као независну државу уколико хоћемо да уопште разговарамо о нашем „европском путу“. Како тек да приме у идиличну „европску породицу“ један геноцидни народ?! Тиме се ставља тачка на стварање ЗСО и она остаје мртво слово на папиру. Бошњачки екстремисти ће испоставити одлуку да се не може живети у држави с већинским геноцидним народом.

У СУСРЕТ ПРЕПРАВЉАЊУ БАЛКАНА

Србија и Александар Вучић, РС и Милорад Додик су, свесни постојеће ситуације, спремни да се одлучно делом супротставе оваквим опасностима. Вучић каже да је коначно дошло време да установимо ко су нам пријатељи у свету и да их разликујемо од „партнера“. Обратио се за помоћ свима, а пре свега Москви и Пекингу. Стиче се утисак да је на делу велика иницијатива делатног националног отпора. Скупштина РС са неколико закона иде у сусрет својој самосталности. Очекују се и одлуке Ускршњег свесрпског сабора.

Ако нам већ на Ист Риверу утисну тај жиг геноцидности, могли бисмо, за какву-такву утеху, да се тако жигосани коначно ујединимо и да тако уједињени видимо шта нам је и с ким у свету чинити. Да се напокон у складу с нашим животним интересима, одазовемо на западне тежње за преправљање Балкана, и пођемо им отворено у сусрет. Уверени смо, и поред свега, да имамо велике изгледе да у Уједињеним нацијама осујетимо поменуту резолуцију и истином победимо. Чак и ако буде тако, злу намеру њених иницијатора и спонзора не можемо ни заборавити ни опростити.

Извор: Печат

Аутор: Милорад Вучелић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: