Чаша мудрости Ранка Булатовића

Пише: Мишо Вујовић

На Филозофском факултету у Београду одржана је комеморација угледном професору Ранку Никичином Булатовићу, свестраној и по много чему непоновљивој личности, врсном педагогу, омиљеном предавачу, ерудити, боему, аутору десетак стручних, философских књига међу којима су и издања са завичајном тематиком у којима су представљени Ровца и Ровчани

Прође година од његовог одласка у небеске горе Ровачке. Не зна се ко се коме више обрадовао: он њима или оне њему, без обзира што се, од отцепљења Црне Горе од саме себе, зарекао да жив неће прљати опанке преко те бродаревске међе коју је његов дух прелетео радујући се небеском завичају.

А мало је ко боље од њега познавао душу Роваца и нарав Ровчана.

Можда су га неки поетски надмашили, мада су његова запажања поетизоване мудрости, али Роваца боље од њега тешко да је ко осећао.

Ранко је у себи носио сву интелектуалну раскош завичаја, набијеног оштроумном врцавошћу народне мудрости надограђене његовом академском ерудицијом.

Једноставно он и Ровца су само физички били мало раздвојени. “Станујем у Београду живим у Ровцима”, говорио је.

Свако огледало у коме је ум огледао било је Ровачко. Високо уздигнуто. Ранко Булатовић је говорио и писао раскошним језиком украшеним већ заборављеним архаизмима из богате језичке ризнице мудрости, хумора, поука и наука кованих изазовима тешког битисања у коме је морална и духовна вертикала далеко одмицала пред пролазношћу овоземног живота. Знао је овај врсни интелектуалац, занимљиви и духовити сабеседник да са мало речи каже много, да подигне, узвиси али и да примири, а да не увреди.

Када је написао магистарски рад, чувени андрагог професор Душан Савићевић, задивљен садржајем и обимом дела, предложио му је да га сачува за докторат а за обрану магистарске тезе напише краћи и концизнији, рекла је професорка Александра Петрић :

“ Ја сам не само професионално већ и као личност сазревала уз професора Булатовића, који је стојећи држао предавања”, нагласила је професорка Петрић.

“ Професор Ранко Булатовић био скроман и отмен човек, модеран и архаичан, боем и универзитетски мангуп, који никада није истицао себе, фаворизујући друге, без склоности да истиче свој допринос у било чему. Трудио се да у својим причама нагласи дела и заслуге других људи, веома често збијајући шале и на свој рачун:
Једном приликом док смо седели у бифеу лежерно ме погледао и у свом стилу добацио : “Како би нам тек било да није студената”, присетио се професор Деспотовић, наглашавајући да се ретко ко као он поносио својим пореклом. Ранко Никице Новова Булатовић.

Такве главе је давала кућа Никице Новова. Умне, храбре и разборите. И Павле Булатовић, је био репрезентативни изданак тих брда у којима се слушало и са мајчиним млеком упијало, о образу, части, слободи, храбрости. Уз усмена предања и гусле, мудре беседнике, мозак се оштрио и стога су се многи плашили и мача и језика ровачкога.

Ровачки ђутурум, како је себе потоњу деценију звао, хтео је да нагласи колико је припадао отргнутом завичају, у коме је спремио и камени дом за наредне векове. А он свој век, од једног је уграбио више од пола од другог петину, није штедео. Као ни себе, украшавајући сваки скуп својим беседама, размишљањима, довитљивостима, а често би своју духовиту досетку или мудрост приписао неком незнаном племенику.

“Ровца су једино од седморо брда смештена у клисурама и сломивратима ђе су доспијевале душманске главе али не и ноге…”, наглашава да су вековима представљала уточиште хајдука и бегунаца а по предању бројала су 800 пушака.

“Када неко умре у Ровцима нико се није питао од чега је умро. Већ од чега је живио,” кроз смех би говорио.

“Био је јако омиљен, питома душа, пун поштовања према сваком а нарочито према млађим сарадницима.

Писмен, усмен и духовит:

—Писмени су били Његош и Меша Селимовић ми смо тек описмењени”, говорио је “стипендиста пензионог фонда” како се представљао након одласка у мировину”, рекао је професор Деспотовић поручујући сада небеском колеги : “Још пијемо из Твојих чаша”.

Ранко Булатовић је сведочио о варницама са огњишта ровачког духодрума распаљеним ширим света о дару Божјем за приповедењем и мудром речју: “и кад је недовољно описмењен, усмено је писменији од мене и мога друштва – тежа му је оловка од мотике а језички је чудотворац,”опсервира своје племенике, већином са оне стране светлости, свестан да су стари Ровчани отпутовали а нови се нису још родили. Болела су га запустела “очаравајућа брда и гудуре где су некад живјели Ровчани”. Ни ћук да се гласне.

“ Осим пореза нема им шта доћи на наплату ако и њега имају из чега исциједити”.
Запазио је “да су уска врата за улазак у свијет Ровчана а широка за одлазак у свијет бијели. Ровца чине живим људи, њихове успомене и суморне људске судбине”!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: