Чаушеску, Милошевић и ми (ја)

Пише: Слободан Милић

Нема ништа опасније на овом свијету него повјеровати у причу о демократији коју као алву дијеле Америка и Западна Европа. Опасније и од атомске бомбе за један народ јесте непровјерена „демократска“ гласина. Два народа који су олако прихватили дуго припреману лаж као истину, платили су губитком идентитета. Сами себе уздигли су на стубове срама. На стубовима пише: „Ове споменике Румунима и Србима подиже Америка, о свом трошку.“

Када један народ изгуби достојанство и умјесто њега се усели СРАМ, најмање вијек треба да протекне да би излињао. Ни Румуни, ни Ми нисмо још почели да одбројавамо, јер грцамо под дебелим наслагама срама, односно самопонижења.

Тамо гдје је некада живио велики и достојанствени румунски народ, који је у разним областима дао свјетске великане, данас живи обогаљени и гладне силуете народа. Њихова земља је на тацни понуђена ономе, који их је до тога довео, да од ње направе војни полигон чије ће оружје бити окренуто против Русије. Ово је једина истина а за чије су потребе убијени Чаушеску и Румунија.

Чаушеску је први предсједник једне државе а Румунија прва драва у зеленашкој и незаситој историји МФФ-а који су вратили и последњи долар. Послије тога је узалудно мољен да подигне повољне кредите. Предсједник који је са својим народом прошао пакао ММФ-а глатко је одбио. Таква озлоглашена организација преко тога није могла да пређе. Почела је општа пропаганда против Чаушескуа, супруге Елене, његове дјеце, ближе и даље породице, као и партије. Почело је све са неких 60 милијарди које је отео и присвојио од народа и смјестио на Кипру. Причало се о небројеном богатству њихове дјеце и животу из бајки. Дио народа је лако повјеровао. Дебело је платио за то.

Након свргавања по кратком поступку осуђени су на смрт и звјерски убијени. Тужиоцима, судијама и убицама није ни трага остало на земљи. А Чаушеску и Елена?!

Причају ми и даанс, у по ноћи и по дана могу се срести ходочасници, голи и боси са каранфилом у руци који носе да положе на гроб мученика.

Двано је то било када сам са пријатељем из Пољске, великим католиком и прозападњаком пошао да обиђемо њихов гроб. Сјећам се великог мраза и дугачког реда. Стојали су поносити, слабо обучени и дрхтећи. Рекох да на енглеском упита некога о чему се ради. Послије разговора промрзао и запањен каже: Слободане, нећеш вјеровати, иду на гроб Чаушескуа. Морао са да се насмијешим знајући његов однос према њима. Нисмо чекали ред, прошли смо са друге стране.

Није се видио гроб. Прекивен је био каранфилима.

У последњем интервјуу Тодор Живков између осталога је рекао: „Знам да ће ми свако село у Бугарској подићи споменик кад се разбистри тама коју је посијала Америка“. Шта је Бугарска данас? Торина као све колонизоване земље.

Зар сада, нама Србима није јасна пропаганда која је вођена против Чаушескуа. Она говори све. Грдне милијарде које су опљачкали Слобо и Мира изнесене су на Кипар. Син и кћерка живе као у бајци. Мира влада Србијом. Ово исто оруђе оборило је Слободана Милошевића, и Србију. Нисмо га убили. Вјероватно је мало фалило. Али смо га великодушно издали на Видовдан. Сада плаћамо издају, ништа мање него Румуни за убиство. Обезглављени, голи и боси мувамо се по торинама које нам оградише демократије. Ђинђића нема. Они преостали хајкачи издишу у срамотном броју који је остао од њих по скупштиским клушама.

Ми (Ја) чији сам свједок био тих трагичних догађаја румунског и српског народа, не могу другачије него као наши (моји) преци Марко Миљанов и Ђуља Јованов. Бдију над нама (мном), моралом и пером Марко. Ђуља са оним свечовјечнаским: „Хоћу конопац на грло а не турски барсјак на браћу.“

На крају, понекад ме ухвати сумња и самог себе запитам: „Слободане, да ли си достојан својих предака?“ У овом злом времену којему се не види краја чини ми се да сам ближи њима него издајницима. Цио мој родослов до мене рађао се искључиво за пушку.

Од Косова важи и важиће: Боље гроб него роб.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: