Човјек можда не мора много да зна о богословљу или медицини, али га интересује Црква и здравље
1 min read
о. Дарко Ђого, фото: Митрополија
Пише: свештеник Дарко Ристов Ђого
Човјек можда не мора много да зна о богословљу, али да га интересује Црква. Можда на погрешан начин, можда на исправан али недовољно посвећен – међутим, као они одговорни „за гријехе своје и незнања народна“, ми свештеници смо одговорни да то интересовање за учествовање постане интересовање за богословље Цркве.
Тамо гдје тога нема подбацио је и народ и свештенство, али је одговорност највише моја. Ја сам изабрао да упућујем људе на Златоуста. Одговорност је и свакога од нас.
Човјек можда не мора да зна много о медицини, али га интересује здравље.
Човјек не мора да зна кривични законик или закон о безбједности у саобраћају, али га интересује гдје и како живи.
Човјек не мора да зна много о политичкој теорији, али га интересује ко ће да му води општину, државу, друштво.
За сва сујевјерја, надриљекарства, незадовољства и политиканства криви смо сви. Сваки пут када се неко – можда сасвим непримјерено – усудио да коментарише начин на који служимо, а ми му одговорили са „ваша литургијска свијест није спознала онтолошко-есхатолошке импликације…“, сваки пут када на питање „шта ми је/шта нам је?“ одговорите са „имате акутну респираторну пулмоинфекцију“ када на питање „шта сам урадио?“ одговорите са „прекршили сте члан 34 ЗОБС а увези са чланом 18 став б“ нисте одговорили него најприје оном човјеку рекли да је недостојан вашег одговора. Нисмо служили већ тражили поклоњење. А све је у начину. Хиљаду прочитаних литургика, сто специјализација, хиљаду успјешних случајева неће од вас направити доброг свештеника, љекара, полицајца.
И онда немојмо да се чудимо што људи који и даље желе да знају Цркву, иако не познају литургику, здравље, иако не познају медицину, право, иако не познају кривични законик, државу иако не желе да знају политику – сви они хрле из погрешног рјешења у погрешно.
Да, да, у Хипократову заклетву, у заклетву на вјерност МУП-у и заклетву на прихватању функције треба унијети те ријечи из литургије: све што чинимо чинимо молећи се „за гријехе нас – свештенства, љекарства, службеника“ и за незнања народна.
Служба је служење. Струка без служења је ништа. Црквеност, јавно здравље, политика, правда – одговорност свих нас.
„Струка“ без народа је друго име за гордост.
Христос васкрсе!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
„Струка“ без народа је друго име за гордост.
Благодаримо и ниски поклон, истинољубиви оче!
Само нас истина може ослободити из овог колоплета призрака и лажи у коме се избезумљено вртјесмо минулог Часног поста и текућег Васкрса,без престанка убјеђивани устима оних, којима смо навикнути да вјерујемо, да није важно што ми, народ, нећемо долазити у храмове Божије чак ни за Васкрс,као што није важно ни што ће свештеници клицати „Христос“ васкрсе“ у храмовима пусти као пећине, без радосних отклика народа Божијег, јер тако – нашег живота и здравља ради – налаже обоготворена воља „стручњаковог“ Монтенегра.