Чедомир Антић: Права српског народа

Српски медији пренели су речи председнице Републике Хрватске. Она тврди како јој је жао сваког живота и српског и хрватског, те како би се као мајка и Хрватица поклонила свим жртвама. Не весели се, каже, ничијој тузи и верује у заједнички живот свих хрватских грађана. Како је то само лепо и европски звучало… Још када додају да хрватска држава из неких разлога није финансирала долазак хрватских шовиниста у Книн, већ је дошло само оно крезубо и махнито што је имало за аутобуску карту или бензин до Книна.

Па је још фашиста Томпсон певао – о месарима којима је специјалност људетина и дивним фратрима (којих се Ватикан никада није одрекао) а дичили су се надимком Сатана – у једном другом некада српском граду… Коначно домољубиву председницу, мајку и Хрватицу нешто је заболело у крстима (опростите „крижимa“ али ја то због србијанских малоумника којe поново треба преварити)… И скоро да смо се помирили. Председница Хрватске је међутим, док је крижа нису онемогућила да покаже да је већи мушкарац од Фрање Туђмана и боља верница од калифа Ибрахима, рекла и: „Надам се једног дана да ћемо бити у стању заједно обиљежити „Олују“ као акцију која је прекинула великосрпску агресију, великосрпску политику у којој су жртве били и многи Срби и које су управо њихово локално вођство и власти из Београда истјерали из домова.“

Дакле, ако желимо да се председница поклони својим грађанима који су великом већином убијени без оружја у рукама, у акцији коју је међунaродни суд огласио као етничко чишћење и који су имали гаранције безбедности њеног претходника, ми треба да се поклонимо и њиховим џелатима. Да прихватимо да су они уствари жртве великосрпског пројекта који су добри Хрвати спречавали… Врхунски злочин је увек злочин против разума.

Све се то догађа док Хрватска уз декларативну осуду ЕУ заводи санкције на извоз воћа суседима, након године у којој је 67.000 Срба лишено права учешћа на изборима, када су инциденти према Србима у Хрватској били свакодневни и три пута бројнији него напади над Србима на Косову и Метохији. Србима нису враћени аутономни котари, нити је спроведен „Ердутски споразум“, укинута су им станарска права, један међунарoдни суд „признао“ је РС Крајину, први пут у историји, и то да би оспорио права српских пензионера у односу на хрватски пио фонод!

Према деветом, црном, извештају Напредног клуба, о политичким правима српског народа у региону српски народ је у најгорем положају у Црној Гори. Оспoрена су сва национална и културна права, у земљи влада ауторитарни режим који је немогуће сменити на изборима, који су уосталом обична фарса. Србе асимилују прогоне и сегрегирају на сваком кораку. Децу малтретирају у школама ако имају другачији став о НАТО агресији на Србију и Црну Гору из 1999. или мисле различито о прошлости свог народа од става који су власти прихватиле после 2000. године. Коначно ту је и судски прогон српских вођа, затварање посланика, грађана… Очекујемо и конфискацију целокупне имовине СПЦ настале пре 1918. године.

У Босни и Херцеговини Срби у Федерацији БиХ не уживају ни основна национална права. Бошњаци у Републици Српској имају много више права и аутентично су политички заступљени. Током претходне године у три велике кампање Бошњаци и њихови савезници у САД и ЕУ покушали су да укину део идентитетских закона, нелегално обнове тужбу против Србије за наводни геноцид и укину део установа РС. Нису у томе успели.

На Косову и Метохији Србима је онемогућена пуна равноправност са Албанцима, просветна и културна права су далеко нижа него права Албанаца у Прешеву и Бујановцу (општинама у средишњој Србији), није створена Заједница српских општина, иако је Србија остварила све што је од ње захтевано Бриселским споразумом. Догодило се више од стотину регистрованих напада на Србе.

У Македонији Срби и даље не уживају слободу вероисповести. Влада коју је подржавала српска странка ДПСМ оборена је под притиском САД и ЕУ неуставно и нелегитимно. Приликом рушења владе распиривана је мржња према српском народу. Словом „Тиранске платформе“, краткорочног националног програма створеног од стране албанске владе и странака Албанаца из Македније, раздобље пре свега српске власти (1912–1956) проглашено је периодом геноцида над Албанцима.

Против српских посланика и дипломата вођене су доушничко–медијске кампање у којима је учествовала невладина организација „Крик“ из Београда. У Албанији је коначно усвојен закон о правима националних мањина, али Срби су и даље стварно обесправљени. У Словенији Срби су највећа национална мањина која још увек није призната и нема припадајућа јој права која уживају вишеструко малобројнији Словенци у Србији. У Мађарској и Румунији стање права српског народа је добро и постоје одређене тенденције побољшања.

Наш проблем је дубљи од национализма и идентитетске изгубљености појединих наших суседа. Није непремостива препрека ни нерасположење две или три западне силе. Срж нашег проблема лежи у чињеници да је новинарка Радио Београда била изненађена како то да су Срби најобесправљенији у Црној Гори… Не зна она за то. Зар није боље све свалити на Албанију где су Срби ионако малобројни или на Хрватску, макар током ових што би Вучић рекао „нелаких“ дана. Зато је свом чуђењу додала и закључак „али то јемишљење Чедомира Антића и Напредног клуба“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: