Чека ли Мила судбина Кара Заима

Пише: Павле Обрадовић

Једнога дана када се Мило Ђукановић одрекне сопствене маске и као Ахмет Нурудин, остане само „го човјек“, желеће да се врати свијету вјечне истине, вјечних вриједности и мјерила, али то више неће бити могуће. Није успио Ахмет, неће ни он. Постављаће себи питање Мула Јусуфовско, јесу ли се они плашили мене, као што се ја сада плашим њих?

Сопственом тачком гледишта, овај идолопоклоник комунизма, злата и славе, ограничио је своја знања и моћи, развијајући око себе читави свијет мућкароша, као ланац што је састављен од 000. Као што Хасан никада није схватио колико је Ахмет Нурудин, заправо, био несрећан, тако ни ти мућкароши око Мила никада неће схватити Милову несрећу.

Мило је несрећник који је осјетио недовољност приче о вјечном животу, са том је сумњом изазвао у себи огромни страх, који невербално из њега не да цури, већ тече. Сада за Мила долази девето поглавље романа Дервиш и смрт. Нас хиљаде носилаца идеје слободе, којима Бог није дао храброст или лудост, да се пењемо на високе положаје у друштву, сада смо Господу захвални, јер нам је дао Божији, унутрашњи мир, јер долази неминовно за свакога човјека, преиспитивање савјести, да би сваки човјек без страха напустио овај пролазни свијет. За тај Божији унутрашњи мир би Мило дао сва богатства и новце које има, али не бива, то се не купује.

У једној емисији код Шуковића, крвожедни Јово Капа, је са 92. године око 50 пута призвао Бога. Како, очигледно је, Мило није читао и разумио Његоша, Андрића, Мешу, када је требало, сада му једино преостаје да схвати симболику њихових ријечи: „Храбро мрите, кад мријет морате“!

Најмудрије стихове, по мени, у Горскоме Вијенцу, „Више вриједи дан клањања један, но крштења четири године“. Само да не буде глуп, као што јесте, па да помисли да је Владика овдје мислио на клањање као вјерски обред у Исламу. Не, мислио је на оно шта Мило треба да уради, да схвати, изгубио је, коме, одмах, мора да се поклони. Ако то не схвати сада, док је тренутак, четири године ће се крстити у чуду шта га је снашло.

Када великом јунаку многих ратова, сјенци од старца, са многим ожиљцима из битака телал доноси свилен гајтан, сјетимо се ријечи, да је било среће велики Кара Заим би млад погинуо као јунак, остао би на бојном пољу, не би чекао тако мизеран крај.

Још једанпут да Мила подсјетимо, шта је написао онај којег је протјерао из школа, због тога што је најбољи, (од времена Исуса Христа до данас, најбољи су прогањани и пањкани):

„Храбро мрите, кад мријет морате“….

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: