Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи – пјесма и прича за сва времена

„Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи“ је по мишљењу многих најљепша љубавна пјесма на свијету икада написана. Написао ју је руски писац Константин Симонов, а због услова у којим је настала ушла је у антологију.

Ако сте којим случајем учили руски сигурно сте рецитовали чувену пјесму Симонова, а нисте имали појма како трагичну љубав је пјесма опјевала.
Пјесма говори о љубави, али и о великој жртви. Константин Симонов је био велики руски писац и пјесник безнадежно заљубљен у Валентину Серову, тада најљепшу и најпопуларнију глумицу. Али, Валентина је била удата, те су његове љубавне патње утолико биле веће. Након што јој је супруг генерал, кога је јако вољела, преминуо, Валентина је дуго патила. Потом се упуштала у многобројне љубавне афере, али никог није успијела да заволи као свог покојног супруга.

А онда, ратне 1940. године упознаје њега, популарног и вољеног руског писца, који је годинама уназад тихо чезнуо и маштао о њој. Ушли су у љубавну везу која је била све оно о чему је писац маштао, али, невоље тек долазе. Симонов је отишао на ратиште и у јеку највећих борби схватио је да се неће вратити кући жив. Једино што га је одржавала била је фотографија и мисао на своју прелијепу Валентину која је жељно ишчекивала да јој се врати. Тада је одлучио да јој напише пјесму која ће јој говорити колико је он воли, чак и када га не буде више.

Пјесму, која је требала да стигне Валентини након његове погибије је ставио у џеп, мирно ишчекујући свој судњи дан. Међутим, десило се чудо – јединица у којој се Симонов налазила некако је избјегла финални удар непријатеља, и писац се, жив и здрав вратио кући својој драгој. Са пјесмом у џепу.

Вјенчали су се 1943, а пјесма о љубави која надјачава смрт у комбинацији са „хепи-ендом“ обишла је цио свијет, и преведена на чак 35 језика!

Но, пар наредних година није имао среће. С обзиром да су били јако популарни, пласиране су гласине да је Валентина варала Симонова док је био на ратишту и писао јој „најљепшу пјесму на свијету“. Иако се доказало да то није истина – генерал Рокосовски са ким су јој приписивали аферу је већ био у срећној и дугој вези, а глумицу је срео на кратко тек неколико пута, брак глумице и писца је био уздрман.

Њена каријера креће силазном путањом, Симонов је напушта 1957, она се одаје алкохолизму и умире сама 1975. у Москви.

Но, пјесма је постала бесмртна, синоним за љубав која превазилази све препреке и вријеме. Многи умјетници широм свијета су је интерпретирали кроз музику или рецитал, код нас Раде Шербеџија и Тома Здравковић. Неки извори наводе да је Здравковић одлучио да изведе ову пјесму након што је сазнао да је болестан. Музику, препијев и модификацију текста урадио је Милутин Поповић Захар.

Чекај ме

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је вријеме да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек повјерују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај. И немој сјести с њима,
и немој пити ништа.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек каже ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживјех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свијету.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: