Чекајући да туђе очи проплачу заборавићемо својима да гледамо…

Пише: Михаило Меденица

Није “Дару из Јасеновца” победила политика већ- зло, но шта је политика до сушто зло, баш оно на којем је и сам Јасеновац утемељен..?

Лично, уопште не марим што је филм избачен из номинација за пусти Оскар, није тај фалус одавно ништа друго до белег белосвестког зла оличеног у паклу “новог светског поретка”!

Чак сам и убеђен да би то “признање” умногоме обесмислило и опоганило читаву причу.

Пре би је ућуткало него што би на њеним крилима полетела, па заиста нема баш никаквог разлога за јадиковку јер ако је филму требао ветар у леђа- сад га има на претек.

Но, нешто друго јесте за јадиковку а тиче се нас самих и наше већ пословичне- културе присећања.

Тако је, нажалост, јер се као народ више и радије присећамо неголи што памтимо и сећамо се!

Претворили смо се у календарску нацију која се прене о датмима, облетницама (није хрваштина већ наша прелепа реч), споменима…

Стихијски се присетимо па стихијски и заборавимо.

Велим, присећамо се, баш као какве лоше научене лекције па сричемо…

Сричемо и о слави и о страдању, јер то је судбина великог народа који је пристао да живи судбином малог и безначајног!

Тачније, да животари, јер коме је све једно да трон замени хоклицом- тај се и на хоклицу с муком успиње!

А, јесмо народ трона и по слави и по страдању, јер где год је Србин оставио кости или на голим костима прегазио јад и муку – чинио је то у име најбољег у себи и доброга у другоме.

За добро другога чешће неголи за своје добро…

Речју, док год смо робље те проклете лажи да вредимо онолико колико нам други разрежу да вредимо- пад ће бам вечито бити лет!

Предрасудама о нама болујемо понајвише ми, нема збора, баш због тога што смо заборавили да се сећамо.

Зато наша трагедија и јесте што од филма очекујемо да проговори, а ми громогласно ћутимо.

Очекујемо да свет схвати наше страдалништво и славу а ми нисмо начисто због чега су нас јаме пуне а њиве, гудуре, вртаче и јендеци “родни”?!

Због тога што смо Срби!

Што се имамо чега сећати јер свако је слово човекољубља, истине, правде, богољубља, небољубља- исписано нашом крвљу!

Наносила се сирота Српкиња црнине да јој ноћ позавиди…

Више се Србин наносио туђег крста неголи сопствене главе, а ми наше данас као да на реверс носамо…

Речју, када нас о слави и страдању Србља (а никад не заборавимо оне који нису били Срби а нештедимице су дали животе за Србију) не буду учили као да нас дресирају, но када се и над колевком запева и над гробом заплаче о томе- успокојиће се и Србија под земљом, и над земљом, и на њој.

Понављам, подсећање је понор из којег гледамо на врхове сећања, заборављајући да смо проходали на Кајмакчаланима…

Писах и поновићу: тек кад будемо знали и ожалили свакога под земљом – знаћемо и зашто смо на њој!

Чекајући да туђе очи проплачу заборавићемо својима да гледамо.

Народ смо Студенице а од буњишта очекујемо да се преметне у богомољу..?

Можда се на послетку ипак сетимо, или ће нас се потомци довека присећати…

(Извор: Два у један)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: