Чекајући Годоа, гледаоци не дочекаше представу

Пише: Драган Копривица

Поводом нове премијере у Црногорском народном позоришту имао сам искрену наду да ће публика у нашем Националном театру, послије дуже сценске суше, напокон видјети добар нови пројекат, о којем ћу моћи похвално писати.

Да неко не помисли и да гајим анимозитет према кући која треба да је перјаница нашег позоришног живота. А од које су у посљедње вријеме успјешнији и Градско у Подгорици и Краљевско “Зетски дом” на Цетињу.

Посебно зато што се дохваћу актуелних друштвених тема данас и овдје, од којих ЦНП зазире као ђаво од крста. Овај осврт је, иначе, један од ријетких ненаручених у Црној Гори, писан не кроз ружичасте наочаре, већ објективно, па може дјеловати и бизарно.

Тим прије што се и овог пута показало да, као и на Западу, ни у ЦНП-у нема ништа ново, јер се унедоглед ређају промашене премијере. Зато је и поводом Бекетове драме апсурда ЦНП већ дуже у апсурдној ситуацији да не назире свјетло на крају тунела.

Очито, руководећи се политиком незамјерања, или што се не разумије у театар, јер и није превасходно позоришни редитељ, ни нови директор није заузео одговоран став да заштити Национални театар од још једне лоше представе.

Зато питање, да ли је ико правио контролне пробе током припреме пројекта, изискује одговор. У сваком случају, неко је морао упозорити “свемогућег” редитеља Диега де Бреу да је његова овјештала режија нешто већ одавно виђено у Црној Гори. И да се црногорска позоришна публика не да заварати, јер је и преко ФИАТ-а већ одавно имала прилику да се нагледа и драма апсурда Бекета, Јонеска, Пинтера, и других, и упореди бројне редитељске рукописе.

Словеначки редитељ Диего де Бреа је, као и неки његови претходници, изгледа, закључио исто, ко зна зашто, да је Црна Гора са својом публиком најобичнија паланка, којој се свашта може протурити као чудо од представе.

У окружењу ваљда и даље влада фама да је ЦНП добра прилика за добру тезгу, да се потуре изанђале режије, негдје давно већ одрађене, па у Монтенегру репризиране након сто година за незнавену црногорску публику. Али је она овог пута показала годоовско стрпљење и, културно чекајући Годоа, на крају не дочекала праву представу.

Поставља се оправдано питање како је за гледаоце Народног позоришта, дакле, најширу популацију, тако олако прошао предлог да се ради сам по себи доста
херметичан текст драме апсурда. Као друго, јасно се наметао императив добре
процјене како ће ово штиво издржати пробу времена у Црној Гори, која је ионако
земља апсурда, а апсурд на апсурд води шаржирању.

Као треће, и главно, редитељ је морао схватити да је било неопходно тзв. ново читање Бекета, или од представе неће бити ништа, а једва је било нешто.  Истовремено, поставља се и питање како то да за Бранимира Поповића у расподјели улога није било баш ниједног мјеста, као, не само најбољег глумца ЦНП-а, него и глумца који је и одрастао, још као аматер, на бекетовским и другим драмама апсурда.

Како год, публика је у почетку гледала читавих четрдесет минута ћакулања
Владимира и Естрагона, без икакве режије и мизансцена, па је већ у првој рунди, по
систему “Ко преживи, причаће”, била прилично грогирана, а потом, кроз исцрпљујуће
досадне сцене, и нокаутирана.

Проблем, наравно, није у глумцима и њиховој неспособности да изнесу редитељске задатке, него у режији и одсуству редитељске имагинације Диега де Брее.

Ријетко кад пребацујући рампу, публици је понудио већ виђени стереотип још из седамдесетих година прошлог вијека, данас заморан и углавном немаштовит, па се досада са сцене прелила на гледалиште. Бекет јесте имао за циљ и да пласира визију вјековне досаде, али је досаду требало приказати интересантно, а не бити досадан на тему досаде.

Уз то, гротескно дјелује чињеница да је, поред главних улога и коректне
глуме Срђана Граховца, Стевана Радусиновића, Драгана Рачића и даровитог Петра Влаховића, као младе наде ЦНП-а, у ствари, “најбекетовскија” била у епизодној улози сјајна Нада Вукчевић.

Чак ниједног трена није излазила из улоге, хипнотички посвећена лику, уз вучење по сцени геометријски обликованог пртљага енормних димензија. Притом се поставља и питање зашто су и у овој редитељској визији Владимир и Естрагон морали баш говорити као изгубљени у времену и простору јуродиви јунаци, по већ познатом шаблону.

А било је хиљаду начина да се направи отклон, и унесе новина у већ познате концепте ликова. Уосталом, ако постоји и филм о “Хамлету”, за који су као мизансцен послужиле и просторије аеродрома, редитељ је могао понудити нову визију и ове драме апсурда, и ново читање глумачких креација.

Али представа, у којој је режија овјештала, и гдје се понајвише истакне један
лик, притом епизодни, нема превише шанси за успјех. Дакле, у читавом комаду де
Бреи треба честитати једино на концепту лика Лакија, и његовим сценским радњама, што је, свакако, недовољно за цјеловит драмски угођај.

Уз то, и током ове представе, коју је најбоље дефинисати као глумачку, уз
већином јалове редитељске визије, јасно се осјећао неодговоран став управе ЦНП-а
што не поставља бар једну добру домаћу комедију. Или бар од краља Николе до
краља Нушића. Гледаоци су се овог пута каткад на силу покушавали насмијати на поједине сценске бравуре Срђана Граховца, али комад у цјелини није функционисао.

Па је и комплетна атмосфера у гледалишту била типа “нико сјетан, нико задовољан”.
Ако и даље важи стара добра подјела на интересантне и досадне комаде, онда
је нова премијера ЦНП-а еклатантан примјер досаде на досаду, при чему су многи
гледаоци дискретно погледивали на сатове сањајући крај представе.

А број аплауза, словом и бројем, је један. Куртоазан, и на самом крају. Тек реда ради, с муком изнуђен кроз јефтини ефекат Де Брее са стоп-кадром и гашењем свјетла, што се више не ради ни на Фестивалу драмских аматера у Бијелом Пољу.

Дакле, ни на Западу, ни у ЦНП-у ништа ново. Евидентан је пад квалитета представа, које урнишу надобудни редитељи са стране, а управа пласира у Народном позоришту комаде далеке од народа и времена. Наравно, ЦНП не смије да се ухвати у коштац са савременим текстовима, који разобличују нашу сложену политичку стварност, јер би ударао у темеље власти.

А национални театри углавном и постоје да маскирају непријатну стварност и друштвени тренутак представама далеким од времена и гледалаца. Зато је ту био и Годо, а новим пројектом ЦНП показао не само да Бекет не кореспондира с овим временом, него ни сам са собом, а то већ није до Бекета.

Владимир и Естрагон су истакли да је дрвце на сцени, наводно, олистало, али је публика на крају замало увенула. Но, због стрпљења, и културе гледања чак и досадних представа, публика заслужује десетку.

Због свега наведеног, као прелазно рјешење, управи ЦНП-а, која опет прелази гледаоце, препоручујем да, за освјежење репертоара и публике, реактивира
представу Благоте Ераковића по тексту краља Николе “Како се ко роди”.

Тако бисмо опет имали нешто своје изворно, и врло гледљиво од комедија на репертоару Националног театра. Ако то већ није супротно његовој програмској концепцији. А Ераковић би, да је он замољен да ради Бекета, сигурно и бесплатно урадио бољу представу од ове, у којој је прича о Годоу за гледаоце представљала прави Сизифов посао. А овако ЦНП маневрише на слијепом колосјеку од Годоа до Сизифа, што би тешко и Филип Вишњић опјевао.

Извор: Дневна новина Дан

Прочитајте још:

Партијско-политички монструм

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: