Чекајући месију

Несрећни Срби, колико имају среће са влашћу, толико имају и са опозицијом. Власт се, и у Србији, и у Црној Гори, ослонила на опипљиву подршку Запада, опозиција на виртуелну и највећим делом умишљену подршку Русије. Некад ми се чини да би, када би неко забранио властима да говоре у будућем времену, а опозицији да спомиње Русију, у јавном простору наступио мук. Нити власт зна шта би рекла без позива на светлу будућност, јер садашњицу није способна да твори, нити би опозиција умела да каже шта ће радити ако се, неким чудом, руски авиони не појаве изнад нашег неба.

И они који верују власти, и они који јој не верују, имају своју утопију, помоћу које лакше подносе чемерни. транзициони живот. Све на свету има свој крај, сем балканске транзиције, којој се крај не види. Једнима се утопија зове Европска унија, другима Русија, која треба да, уместо нас, заврши све оно за шта ми нисмо способни. За несрећу, обе утопије су ултимативне: нико нема појма штља би радио без позива на голу наду и вечно трпљење. Народ каже: не липши магарче до зелене траве.

Власт, она еврофундаменталчистичка, ипак има предност: чиновници ЕУ, ту и тамо, поделе неку похвалу и обећају да ћемо, кад-тад, макар пре самог фајронта, постати део њиховог Левијатана, док се Русија држи резервисано: не обећава, не фолира, не даје лажну наду. То опозицију не спречава да сваки други-трећи дан не склопи, сама са собом, неки пакт између нас и Руса и због тога све више личи на ону уседелицу која се пријатељицама хвалила да се забавља с новим дечком, али да он о томе још појма нема. Пре или касније, бирачко тело, коме се опозицја полтронише проруским причама, прочитаће ову игру и постаће још апатичније и још ће мање веровати опозицији. Лажне наде су горе од горких истина. Управо зато су Стари Грци наду држали за највеће зло, јер је подла вера да ће се помоћу ње преварити чињенице живота.

Срби, од Гарашаниновог Начертанија, немају национални програм који је макар смисаон, камо ли добар. Век и по тумарамо по политичком „од данас до сутра“, при чему су сва наша данашња „начертанија“ састављена од идиотских флоскула „да живимо боље“, „да свргнемо ову власт, па да отворимо српски Дизниленд“, „не знам што Руса нема, ал` поподне долазе сигурно“. То није план, то није политика, то није визија. Потреба наше опозиције да буде грађанска је порасла до карикатуре; сва њена политика је да, у оквиру истог грађанског погледа на свет, каже „не“, тамо где власт каже „да“. Опозиција је схватила да нико, ко се политиком бавио у виду заната, није умро гладан и није спремна ни на какав ризик, нити на личну жртву. Радије наши опозиционари бирају да век проведу критикујући власт, него да баце коцку и пробају да се власти домогну.

Нема дана да не чујем од неког паметњаковића, који још верује у опозиционе бајке, да нам нема спаса, ако нас Руси из буле не изваде. Обично им предложим да, за такав случај, оформе листе чекања за скок с моста у провалију, да макар гужву не правимо, ако Руси случајно не дођу.

Гарашанин је говорио: „Кад се мој отац дизао на Турке, није знао има ли тих Руса на свету“ и „Свој лебац једемо својим зубима, а не руским“. Само плитак ум ће, у оваквим речима, видети русофобију; ово је здраво становиште да се судбина мора држати у сопственим рукама или, како би Његош рекао: „Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке“.  Када еј, 1915-те, Путник писао Мишићу да ободри трупе, да издрже још мало, јер долазе савезници, Мишеић је одговорио: „Ја сам војник, не чекам савезнике, него непријатеља“. Тај дијалог показује сву разлику између сна и стварности. Русофилство је, међу Србима, ендемска појава и, сама по себи, није лоша, све док се не претвори у неку врсту религије, која губи сваки контакт са стварношћу. Чекање на Русију већ почиње да личи на чекање на други силазак Христов: сви занју да ће га бити, али нико ни приближно не зна када ће се догодити.

Усуђујем се, иако нисам ни приближно такав политички гениј, какве одгаја наша опозиција, да јој предложим да своју високу пажњу обрати на могућност да Русија не дође овог, или неког другог петка, у послеподневним часовима, и да нам каже шта ћемо да радимо у том случају? Шта је план „Бе“? Или постоји само план „А“ да се народ лаже у недоглед да су мотори руских тенкова већ упаљени и да се само чека да Путин одреди најкраћу руту од Владивостока, до Србије и Црне Горе? Та лаж има рок трајања, само је питање да ли опозиција то зна, или се надају да ће пензију заслужити и дочекати сталном најавом доласка источне браће?

Да валст не брља оволико, опозиција би се, с овом памећу коју има, давно узгасила. Мило и Алек држе у животу наше опозиционаре, нешто ситним комбинацијама, а много више својом неспособношћу да макар нахране народ у 21-ом веку. Да су ова двојица само мало способнија, опозиционари би морали да се врате својим старим занимањима, дакле-ничему.

Причам, недавно, у студију, са једном опозиционарком и питам је какав јој је план, уколико се сутра домогну власти? Одговор ме закуцао: „Ми ћемо разговарати са свима“. Умало ме кап није стрефила. Питам даље: „А на спољно-политичком плану? Шта ћењмо са Шиптарима, шта са осталим суседима“? Каже: „Разговараћемо“.

Одмах видим да Хрвати, Шиптари о остали немају разлога за бригу, ма ко да у Србији узме власт. Једни би и умели, али им не дају западни господари, други би и смели, али не умеју. Удружују се они који не знају, са онима који немају и онима које не смеју. Ни Запад не мора да брине, за овакву памет је некад морао да плаћа, сад је има бесплатно. Кад се мало удубите, видећете да је оно што данас прича српска опозиција, у длаку иста прича, коју су Вучић и Николић причали до 2012-те.

У реду, рећи ће неко, можда само тако причају, али имају тајни план, причу која се не прича јавно. Немају. Знам људе. Истина, ни сами не верују у своје приче и једино им је важно да опстану у политици, али други план немају. Немају ни први. Има две године да им нудим опкладу-ако Руси дођу ове године, ја престајем да се бавим политичким новинарством, а ако не дођу, они се повлаче из политике. Ни један није прихватио опкладу. Живе од подгревања лажних нада и још у томе виде политичку интелигенцију: кобајаги, одржавају бодар дух у народу. Овакве лажи они виде као озбиљну националну политику.

Ако нека опозициона групација каже да неће на изборе, то је само зато што није обезбедила комбинацију с влчашћу за потписе за листу; чим комбинацију нађу, одмах причају како је, са свим својим манама, демократија ипак најбољи систем. Потреба да се лизне из државног чанка је толико јака, да кроз њу не може да се пробије ни један прицип. Шака чварака је, данас, срж сваке политике у Србаља. Што више размишљам, постаје ми јасније да српске политичаре, без обзира с које су стране власти, није поставила МЕНС-а. Политичке памети више има у родовској заједници, па чак и у оном фином лукавству, које жена спроводи према свом човеку, него у српској политици. Заправо, то је, мислим на српску политику, једино место где не постоји политичка памет. Да није тако, не би нам овако било.

Много више бринемо „су чим“ ћемо пред Путина, или пред ЕУ, него пред Милоша.

Стварно, шта ћемо да радимо ако Руси не дођу ових дана?

П.С. Знам да ће се наћи неко ко ће ме, после два прочитана реда, оптужити да сам русофоб. Далеко било! Да нисам Србин, одабрао бих да будем Рус. Никло мој, никад, није био англофил, германофил, или франкофил, па нисам ни ја. Све моје истине и заблуде су српске и сви моји хероји су Срби, од Милоша, до Тепића. Сем двојице-Сократа и Леониде-и то само зато што су се понели српски. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: