Чему Гебелс може да нас научи

Бесмислено је и детињасто ишчуђавати се лицемерју и бестидној пропаганди која прати извештавање западних медија о украјинском рату. Медији само раде свој посао, исто онако како су то радили током југословенских ратова и разарања Ирака, Сирије, Либије или Авганистана, на пример. Њихов посао јесте да промовишу интересе глобалистичке елите и да подржавају њену политику. А како се ради о болесним, дијаболичним циљевима, такав подухват није могућ без упорног, ударничког рада на обмањивању и заглупљивању јавности.

Није питање због чега се о украјинском рату и његовим узроцима извештава на начин на који се извештава, већ како је могуће тако успешно обмањивати јавно мњење увек на исти начин. Како је могуће да разум не пружа отпор лажима и фразеологији политичких лидера и медија упркос огромном, вишедеценијском искуству?

Одговор свакако захтева дубљу анализу од оне коју може понудити кратка колумна, тим пре што се техникама манипулације баве армије психолога. Овде ћу указати само на један занемарен феномен који бар делом може објаснити ефикасност западне пропаганде – реч је о лошем или катастрофално лошем образовном нивоу грађана Запада, поготово Англосаксонаца.

Образованим људима је теже манипулисати и Гебелсу, великом мајстору лажи, то није промакло. По реченици која му се приписује, интелектуализам је најгори непријатељ сваке пропаганде. Што су грађани боље образовани, требало би да су више склони критичком промишљању и да су мање подложни јефтиној пропаганди. Нешто слично је приметио и почивши харвардски историчар Ричард Пајпс који се бавио историјом Русије. У једној од својих учених, памфлетских књига о комунизму он каже да су руски цареви, промовишући универзитетско образовање, створили класу грађана која им је дошла главе. Оно што руски цареви нису разумели, демократске западне власти савршено разумеју.

Како се школе и универзитети не могу укинути, било је потребно направити наставне програме такве структуре да се њима само ствара илузија разумевања света. Процес систематске индоктринације започиње управо креирањем школских програма. Медијске манипулације долазе тек касније, падају на плодно тло незнања и необавештености и помажу да се лажни наративи одрже и да се „знање” освежи и учврсти. Отуда је најлакше обмањивати образовану елиту која верује да зна много јер, ето, има диплому. Врхунац тријумфа је када та елита поверује како, за разлику од оних других са Истока, живи у слободном друштву истинољубивих медија. Парадоксално, више је отпора пропаганди у слабије образованим деловима западних друштава него у оним елитнијим. „Нижи” делови друштва су прошли кроз тако лош образовни систем да у њему ни испирање мозга није урађено како ваља.

У контексту односа с Русијом и у разумевању Истока, поготово православног, незнање образованих делова друштва је застрашујуће – од Византије која је обрисана из европске историје, па до историје Другог светског рата која је систематски и брутално ретуширана. Свест о жртвама које је поднео СССР, а поготово Руси као најбројнија нација, више не постоји. У Уједињеном Краљевству се могу завршити најелитније школе а да се ђаци никада не сретну с руским класицима и руском културом. Или краће, о Русији, о руском осећању живота, о њеној историји и геостратешким страховима, чак ни образованији Англосаксонци не знају ништа. Отуда они не могу разумети руску позицију и однос према Украјини. (Овде остављам по страни оне који нешто и знају али су део плаћене, пропагандне машине.)

Основни извор западних знања о Русима су холивудски филмови у којима су Руси или мрачни агенти КГБ-а, или брутални, тетовирани криминалци који владају светским подземљем. Овој једнодимензионалној представи свакако доприносе и бахати делови богате елите која је на Запад дошла из Русије и коју Кремљ нити је био у стању да обузда, нити је икада показивао велику жељу да то уради.

Истини за вољу ни Украјинци нису пролазили ништа боље – до јуче. У прошлости се Украјина помињала као мрачни простор познат по погромима над Јеврејима. (У том контексту, данашње дирљиво разумевање које глобалистичка јеврејска елита показује за Украјинце јесте за сваку похвалу.) У нешто новијем стереотипу Украјина се доживљавала као пропала, корумпирана држава, позната по женама које су преплавиле западно тржиште сексуалне радне снаге. Срећом, од „мајданске револуције” репутација земље се нагло поправила, па је Украјина од пропале државе постала простор слободе, прогреса и демократије – тако некако.

Али шта је с руском пропагандом? Русија се бори на два тешка пропагандна фронта. На западном, „демократском” фронту, она је потпуно блокирана и само се у дубинама интернета може чути и руска страна. На унутрашњем, руском фронту, велики је број оних који умиру од чежње да Западу покажу своје еманциповано, европејско, и зато антируско лице. Тај погубни аутошовинистички комплекс инфериорности немалог дела руске елите подрива државу бар последњих 200 година. На крају, судбину Русије би могао да одреди управо исход борбе за душе на том унутрашњем фронту.

Прочитајте ЈОШ:

Зашто је баш БУЧА одабрана за сцену „представе“ – „руски масакр над цивилима“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: