Ћерајмо по свом
илустрација
Ово друштво није само подијељено, него је и одвећ затворено, учаурено у племенски и нахијски и брђански код, обичај који с презрењем а приори одбацује сваку разлику и игру плуралитета. (Ајде и ми да будемо елоквентни и дискурзивно актуелни…)
Међутим, шта ако је изолованост потоњи начин да се спаси друштвена виталност, здравина, природна неисквареност, које, опет, умногом зависе од неупућености у штетне, дакле глобалне трендове? У преводу: дивљаштво је бијег од модерног варваризма!
Е сад, да бисмо, пак, били подијељени – објашњава логика – морамо бити, је л` да, прије свега слободни. У том контексту, наше подијеле заиста су вјештачке, и тим прије у њима живе минималне разлике.
Да парафразирамо Делеза: оне једва да су и географске, а некмоли интелектуалне!
Отуд политика ужива улогу ауторитета чији модел газдовања остаје битно непормјењив, иако се све успут мијења, од иделогија до нација, уопште перцепција на свијет чији се извор препознаје у утицају модерности.
Али, до ове чуке и забити, информација путује тачно онолико колико и – садржај из несвјесног у свјесно. Што ће рећи да наш опстанак има да захвали нашој суштинској небитности, како онда тако и сад.
То што, ипак, као мали нарциси имамо претјерано велику и важну слику о себи – прије свега несразмјерну – не значи ама баш ништа. С том разликом што је то, како се показује, најбољи калем за политике плитке пропаганде и опште затуцаности.
Будућност ће зависити од ретроградног кретања либрализма и тоталне демократизације, отприлике гласе ријечи Тимоти Снајдера. Дакле, кад савремени свијет крене у рикверц надајући се да је у том револуционарном заокрету спас, ми ћемо ударити у прогрес, и опет бити изван тековина западног друштва, упошљени у питања по чему се, међу собом, несводимо разликујемо, јер је то оно што нас чини бољим. – Али, од кога?!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Pa zašto onda, desničaru I patrioto, ta zajednica znavenih I upućenih u meteriju manipulacije I mehanizme zla, ne promeni nešto?
Šklostvo, hm… Ne uče li nas tamo o svemu onome što je idealno „znati“? Nema li, upravo, ispod tih naslaga „znanja“, upravo onog jezgra koje treba da nas oslobodi „struktura mentalizacije…“ Fuko
I, zašto se vodeća misao bori protivu načina I programa obrazovanja, protiv tzv Bolonje, i čemu onda Bodrijarov esej „Spiralni leš“, napisan davne ’72, koji je sada akteuleniji nego ikad ranije.
(Mađo, savjetovah ti da se držis svoje literatura, a to bi bila Klozetska književnost!)
Razumeti znaci biti jedan, sam, usamljen, a ne kao Mađo, koji hoće – al’ ne bi da mu uđe!
Нетачно.
Разумјевање није ексклузиван већ је инклузиван чин,па према томе нико ко разумије није изопштен (сам,усамљен,један) већ је обједињен (придодан,сабран,дио мноштва).
Да није тако не би људи учили школе него би по планинских врхова дубили на глави.
Јбг,левичари и логика не иду заједно у истој реченици…
Ко скапира „левичара“ да објасни осталим шта је желио да каже,а ко не капира нека се тјеши да није једини.