Ћерање Ђекне са менталитетом

Пише: Бећир Вуковић

Наше сјећање на Миодрага Караџића могло се јавити и раније. Али, ни раније није могао изаћи на крај са нама, ни он ни смијех, којим нас је издвојио, издвајајући и себе у новијој српској сатири.

И смијех нам је био потребан да би дуже трајали.

Онда су испредњачила тројица насмијаних, тројица смехотвораца: Матија Бећковић, Живко Николић и Миодраг Караџић. Не знам зашто сам их увијек доводио у везу, као што и не знам јесу ли се икад срели.

Кад су пробуључили са катуна и здигли у бетонске бараке, они су зазимили на висоравани наше епике, и показали да је смијех свуда око нас.

Поред пута истресли сламарицу историје, око пута дигли страшила са нашим ликовима. А цијела кореографија и костимографија страшила скројена према слабим тачкама политике. Сатира нема добру прођу ако се не руга политици. Прострла руга простирало поред пута и свему се руга…

Само комедија има неограничене могућности. Оно гдје ријеч не може ступити, на онај вр, ондје је весело царство сатире. И чимпанза се насмијао дарвинизму – ред зуба – ред смеха – ред шипки кавеза.

Највећа драма настаје при судару етике и сатире. Такав бојак не може свако бити, свако не може ни фишек додати. Сличан је урнебес кад заратују епика и сатира. За дивно чудо, увијек преживи један неподобни сведок, сатиричар, да би исмијао ципцијелу кажу. И причину причу опет пренесе на оригинал. О, какво поштовање. Тек тада види се ко смо, и какви смо, и чији смо.

Ако је бог створио чоека по свом лику, онда је и Караџић правио ликове по свом лику. На оној фотографији у „Новостима“ (јединој коју сам видио), фале му бркови, и качкет, и ето Радосава. Више писац личи на Радосава, него глумац.

Држањем већ смијешног, вазда укрућеног, и шупљоглавог Шуња ухватили су у мрежу цртежа Наод и Томо.

Сатира прије доводи до циља, мада јој циљ није циљ. Није јој стало до циља, него до свога потписа. У Мијовим сатирама и Живковим филмовима нису важни играчи, важна је игра бркате бабе, игра ђеда у црногорској роби на нудистичкој плажи. Потенција игре високо је изнад обнажених љепотица. Само ирационални свијет поништава стид.

Оно што су писмени имали да кажу казали су, а то, богзна, није ништа страшно. Онда су на сцену ступили потоњи усмени, и показали на чијој је страни дар. Са зерицом исе у се, усмени се нигдје нису тако наживјели и испричали као у дјелима ових мајстора смијеха. Наиспричаше ли се ајвани и исани, и сумасивши са пророцима, и здуве са горама. Ио земљу у коју ћу, ако иг нијесам прислушкиво.

Бећковић, Николић, Караџић, комотно се нису морали потписивати испод својих кажа. Заиста, ради се о потоњим – непознатим ауторима.

Љутили смо се на Миодрага Караџића, што је показао какви смо. А то је само присенак ориђинала, толико сви знамо. Какво је тек оно дубоко затамничено у нама, што се никако не да ишћерати из избе. А, ко смо, јасније ћемо видјети ноћас но ујутру. Са нама ни смијех не може изаћи на крај.

Мимо икога, нијесмо знали какви смо. Зато спрдња са нама не стаје. Ликови Караџићеви менталитетске су копије, или са ташњом на Теразијама, или са машњом про Шавника. И данас сретамо исте црногорске клипане у Кнез Михаиловој. Клипани воле наранџе, и воле Бијоград. По вас дуги дан дозивају се преко Бијограда.

Чини ми се и твој отац је пљунути Радосав. Мора да те по дану градио. А, ђед. Пљуни изнад себе, куј ће но на тебе. Ако сам пљунути ђед, онда се спрдате са мном. Не бој се мајчин сине, и у протеклој будућности Ђекна ће наћи читача – снимача, слушача. А, наопако сване, пљуне у чешаљ, па испред огледала. Иза њега ништа неће ни остати, без, чешаљ.

Не знам зашто звучи да је сатира непризната умјетност, а појављује се у натприродној величини. Јоксим је и данас на власти, и данас шпија по Ровцима. Ћути, ето Јоксима. Онда, покну од смијеха. На суду више је пострадао онај који се смијао, но онај који је рекао. Ћут, у брдима је вазда мрка капа.

Онда, бане Матија. Нико нема смијавицу, ко Матија.

Ликови Караџићеви, Живкови, унуци Алексе Маринкова (уских рамена а великих ува), мимо других доживјели су блиски сусрет са собом.

„Али, није то Кажа о Чминти,
Него о нама“.

Смијех је одблесак са неког далеког свијета. Смијех је изнад онога који се смије. Смисао смијеха не одређује онај који се смије. Смијех је суд изнад суда људског. Смијех нијесу наџиџана слова и ријечи. И пуштени смо по свијету само да би нам се смијали, да би нас исмијали.

У брдима комендија зачас склизне у трагедију. Добро знамо да се ми задњи не смијемо.

Сатира Миодрага Караџића потуца се по пустопашици – прлини осталом иза соцреализма, коју је греота и исмијавати. Али, пустопашица је жедна једино смијеха.

У чатмарици, подлупљеној собици два са два, имућем најтањи, сједе подоба и неподоба; једна неподоба неподобна, и подоба до мизерлука подобна, и пронебе од звијезде до звијезде, са много испипавања и препипавања и присучу највећа политичка и ина светска чудеса и тајне, мрчи свијест од аветлука, али умнијег од многих умних дјела академских врећа, која сјенче свијет истих блеса, луда и сакалуда.

Сан сваког записа, сан сваког књижевног дјела јесте да одбаци аутора. Караџић је сачувао своју анонимност. Драгоценост.

Ђекна је документарни филм о чоеку из црногорских Брда. А оно што није документарно, то је лоша глума.

Прије него се задњи пут осмехнуо и замакао преко Дробњака, тако нам је отписао велики српски сатиричар, Вуков потомак.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: