Черчил је рушењем кнеза Павла последично осудио Јевреје на смрт!

Обарањем кнеза Павла, Британци су изазвали напад Хитлера на Југославију и створили нову реалност у виду марионетских држава под директном управом Вермахта и Рима. Пучем у Београду марта 1941.г. у извједби својих плаћеника, на чијем је челу био генерал Симовић, званични Лондон је као резултат свога дјеловања добио мноштво квислинга на Балкану који су режирано управљали државама у којима је царовао хаос. У том смислу, Британци су очигледно директно одговорни што су рушењем кнеза Павла направили ситуацију у којој се десио, између осталих страдања, и свеобухватни егзодус Јевреја у Краљевини Југославији.

Подаци о страдањима Јевреја – др Јаша Романо

Најпрецизније податке о страдањима Јевреја послије окупације и цијепања Краљевине Југославије је дао др Јаша Романо, ветеринар из Лознице и партизански пуковник, који се двадесет година бавио истраживањем те трагедије.

Он је утврдио да је у Краљевини Југославији уочи рата живјело 82.242 Јевреја, при чему је у тај број укључио и 15.399 особа које нису биле на попису чланова Јеврејских општина, али су страдале на основу расних закона. Крај рата дочекало је 14.394 југословенских Јевреја, па је према томе 67.248 Јевреја страдало у холокаусту, што чини 81,76% од њиховог укупног броја.

На територији НДХ је прије рата живјело 39.500 Јевреја, а пострадало 30.500 или 75,07 одсто, као и додатних 1.600 јеврејских избјеглица из Њемачке, Аустрије, Пољске и Чехословачке.

На територији НДХ која је обухватала подручје данашње Хрватске, Славоније и Срема, живјело је 1940. године око 25.000 чланова Јеврејских општина, а рат је преживјело око 5.000, што значи да је у холокаусту изгубило животе приближно око 80% људи. Осим тога, на тим подручјима је додатно ливидирано и преко 1.100 јеврејских избјеглица из Европе.

У другом дијелу НДХ, Босни и Херцеговини, било је уочи рата око 14.500 Јевреја, а рат је преживјело 4.000 људи, те значи да је у холокаусту и рату изгубило животе око 72,4 % људи. На територији БиХ је додатно ликвидирано и преко 500 јеврејских избјеглица из Европе.

У дијелу Југославије коју су окупирали Мађари (Бачка, Барања), од 16.000 Јевреја пострадало је њих 13.500, што је 84,4 одсто те популације. Они су пострадали у нацистичким логорима, злогласним “рацијама”, као и на присилном раду у Украјини, Мађарској и Борском руднику.

У Словенији, као и Међимурју и Прекомурју, од 1.500 Јевреја убијено 1.300 или 86,6 одсто.

У италијанској окупационој зони у Далмацији и Хрватском приморју је било узето у плијен преко 7 000 Јевреја. Од тога, у Дубровачком логору је било заточено 1700 Јевреја. У мјесту Краљевици на Хрватском приморју било је заточено 1.250, логорима на Брачу и Хвару 615 а на Рабу 3.500 Јевреја. Италијани су били много хуманији од Њемаца и усташа јер су избјегавали убијање Јевреја, тако да је нпр. од 3.500 Јевреја у логору Рабу крај рата дочекало чак 3.008 људи, а није дочекало 492 човјека које су ликвидирали њемачки нацисти.

У ужој Србији која је била под њемачком окупационом командом је од 12.500 пострадало 11.000 Јевреја, што чини 88 одсто пострадалих. У Банату, који је био под контролом фолкдојчера и Вермахта, је од 4.200 пострадало 3.800 Јевреја или 92,8 одсто те популације. У Санџаку је од од 300 Јевреја убијено 260, или 86,6 одсто. Додатно је на територији Србије, Баната и Санџака убијено и 1.100 јеврејских избјеглица из централне Европе.

У Бугарској окупационој зони Вардарске Македоније, у Сабирном центру у Скопљу, је било заточено 7.315 Јевреја. Њих 7.144 је одвезено у три жељезничке композиције са сточним вагонима од 22. до 29. марта 1943.г. у концлогор Треблинка гдје су стигли 28. и 31. марта, као и 5. априла 1943.г. Управо у том логору су већим дијелом били угушени у гасним коморама. Тако је од 7.762 Јевреја у Македонији убијено 6.982, или 90 одсто.

На Територији Космета је живјело 513 Јевреја, а у току рата пострадало 210. У Црној Гори је од 30 Јевреја преживјело двоје људи. У Далмацији је од 400 Јевреја пострадало 148 особа.

Јевреји у југословенским партизанима и утицај злочина НДХ на тај процес

Славко Голдштајн, политичар, историчар и публициста јеврејског поријекла, у тексту “Каква срећа, отићи у смрт уздигнута чела”, говори о стању у марионетској НДХ следеће: ”Након успостављања Независне Државе Хрватске у прољеће 1941. године, Жидовима који су живјели унутар њених граница постало је врло брзо јасно да ће бити обесправљени и шиканирани, али велика већина, још око пола године, није ни слутила да ће бити убијани. О масовним убијањима, која су у логору Јадовно и на отоку Пагу почела у српњу и кулминирала у коловозу, сазнавало се поступно и требало је неколико мјесеци док се схватило што се заправо збива. Тиме се може објаснити што је премного Жидова у Хрватској и у Босни и Херцеговини код својих кућа дочекало да буду одведени у логоре смрти.”

Славко Голдштајн, у том тексту наводи да су формирањем НДХ и одвођењем Јевреја у концлогоре “за Жидове постојала два главна пута за спашавање живота: бијег у дијелове земље који су били под контролом Италије или бијег к партизанима, у њихове одреде или на териториј под њиховом контролом.

Талијани као власт на анектираним или окупираним подручјима Хрватске и Херцеговине држали су жидовске избјеглице под строгом контролом, затим су их и интернирали у неколико логора, али нигдје их нису убијали.

Тек када је у рујну 1943. капитулирала Италија, велика већина жидовских избјеглица из Хрватске и Босне спашавала се борећи се у партизанским редовима или склањањем у села под партизанском контролом. Далеко највећа била је скупина из логора на отока Рабу, у којем је уочи капитулације Италије било нешто више од 3.000 Жидова, углавном избјеглица из Хрватске и Босне. На дан капитулација, 9. рујна, сами су разоружали талијанску стражу и дио гарнизона, па су заплијењеним оружјем формирали Рапски партизански жидовски батаљон!”

За разлику од њемачких нациста, Италијани нису дозвољавали да се Јевреји масовно ликвидирају. Тако се и десило да је послије ослобођења Јевреја из италијанских логора, од њих 4000 чак 2000 приступило Народноослободилачком покрету што, када се изузме нејач, чини 62 одсто војно способних људи те популације.

Најприближније податке о учешћу Јевреја у партизанима и уопште у НОБ-у је дао управо др Јаши Романо у својој књизи “Јевреји Југославије 1941-1945 – Жртве геноцида и учесници Народноослободилачког рата” (издање Савеза Јеврејских општина Југославије, Београд 1980.). Романо наводи да је само 1941. године у НОБ ступило 1.320 Јевреја, и до краја рата од тог броја погинуло 908 лица.

Јаши Романо је у тој књизи објелоданио 4.572 имена и презимена Јевреја учесника у НОБ-а, од којих је у Народноослободилачкој војсци учествовало 2.993, а у Народноослободилачком покрету 1.579 људи. Од 4.572 Јевреја бораца НОР погинуло је њих 1.318 (28,95 одсто), крај рата дочекало је 3.254 човјека. Чак 44 Јевреја учесника НОБ су били на утицајном мјесту политичких комесара одреда разне снаге. Десет Јевреја су били народни хероји Југославије, а четрнаест су постали генерали ЈНА.

Логори за Јевреје и политичке пројекције

Др Јаша Романо је у својој књизи дао и таблицу концентрационих и сабирних логора на територији окупиране Југославије.

Сабирних логора за Јевреје, гдје се није вршила ликвидација заточеника, највише су имали Хрвати- и то тринаест логора, а послије њих: Италијани 8, Мађари 7, Њемци 6, Гестапо 3. Гестапо је имао два сабирна центра у Црној Гори (Подгорица и Цетиње) и један на Космету! Њемци су имали и један радни логор за Јевреје, Борски рудник којег су са војним контигентом држали под контролом Мађари.

Што се тиче концентрационих логора, гдје су вршене ликвидације Јевреја, највише их је имала НДХ и то девет. Те логоре смрти су формирале хрватске усташе без учешћа Њемаца. На територији НДХ Њемци су основали логор Сајмиште у Земуну без учешћа усташа. Њемци су на територији Србије формирали 4 концентрациона логора, то су били: Бањица и Топовске шупе у Београду, Црвени крст у Нишу, Јеврејски логор у Шапцу. На том списку, којег је предоставио др Романо, нема нити једног сабирног или концентрационог логора да су га основали Срби или неко из Црне Горе.

Ипак, ови прецизни подаци о сабирним и концентрационим логорима нису били сметња одређеним круговима да покушају манипулисати са јеврејским жртвама у Србији, ради прављења смутње. Наиме, временом је недвосмислено доказано да чак ни Милан Недић није учествовао у прављењу логора за Јевреје, нити у њиховом уништавању, о чему иде даља прича.

Јаша Алмули, београдски Јевреј, у тексту “Убице само Немци”, објављеном 9. децембра 2009. године у “Вечерњим новостима” наводи примјере фалсификовања и манипулисања јеврејским жртвама. Он је у том тексту навео да је “једно од првих хрватских грубих искривљавања историје појавило у “Писму уреднику лондонског дневног листа “Индепендент” 24. октобра 1991. године, које је потписано именом Леа Бауман”. Упознаје нас да је Леа Бауман, чланица Жидовске општине у Загребу и службеница Министарства информација Хрватске, у том писму тврдила да су Јевреје у Србији за вријеме окупације убили искључиво Срби а не Њемци. Јаша Алмули је напоменуо да је тим поводом оштро реаговала Меморијална комисија јеврејске општине у Београду и упутила писмо “Индепенденту” које је, такође, објављено. У реакцији на писмо Леи Бауман, Меморијална комисија јеврејске општине у Београду је цитирала Студију ЏВ израелског меморијалног центра Јад Вашем (Јерусалим, 1983) у којој је Кристофер Браунинг у своме раду “Коначно решење у Србији” установио да је- “Јеврејске мушкарце у Србији стрељала немачка војска, а жене и децу подавили припадници нацистичке СС без икаквог учешћа Срба у тим злочинима.”

Манипулације Хелсиншког комитета Соње Бисерко

На томе се није зауставила борба угледног публицисте и новинара Јаше Алмулија, који је написао књиге: “Живи и мртви”, “Јеврејке говоре”, “Јевреји и Срби у Јасеновцу”, “Страдање и спашавање српских Јевреја”.

У тексту “Истина о уништењу српских Јевреја и њено фалсификовање”, објављеном у “Политици” 07.01. 2012. године, Јаша Алмули је навео да се исти случај манипулације са јеврејским жртвама, као и приписивања Србима нечега што нису починили десио у режији тзв. Хелсиншког комитета за људска права у Србији са Соњом Бисерко на челу.

Соња Бисерко је у своме Извјештају о Србији за 2009. годину (13. јуна) оптужила Србију да је Недићев режим учествовао у холокаусту Јевреја, и тражила од Србије признање за учешће у холокаусту, и извињење јеврејском народу. Соња Бисерко је исти фалсификат и раније пропагандно гурала кроз Извјештај о Србији из 2006. године, што значи да је протежирање неистине од стране те особе и тзв. Хелсиншког комитета у Београду носило програмски карактер.

Алмули је оспорио наводе Соње Бисерко тврдећи да се колаборационисти Недићу не може приписати оно што није радио, и констатовао да је циљ таквих лажних тврдњи провидан- “да изазову омразу против Срба међу Јеврејима у свету и у светском јавном мишљењу”.

Што се тиче односа према Милану Недићу и његовој улози у окупираној Србији, Јаша Алмули је навео следеће: “Савез јеврејских општина Југославије у књизи објављеној 1952. Недићевом режиму као конкретно злодело приписује само то што су припадници његове полиције и државне страже трагали за неколико стотина Јевреја који су се крили по Србији после немачких убистава 1941. и 1942. године.”

На основу свега, Алмули је закључио следеће:

“Закључујем да су и Туђманова пропаганда и Хелсиншки комитет оптуживали Србију за уништење Јевреја због својих политичких циљева. Тиме су злоупотребили нашу несрећу и скрнавили наше жртве. Играли су се туђом смрћу у своју корист. Томе се мора стати на пут. Не да би се бранило Недића као квислинга, већ да бисмо спречили смањење кривице Немаца и преиначење историје Холокауста, које у овом времену поприма чудовишне размере – све до његовог порицања.”

Британци су створили услове за холокауст над Јеврејима

Да Британци нису срушили кнеза Павла, те да је остао на снази споразум Краљевине Југославије са Хитлером, до оваквог страдања Јевреја у Југославији сигурно не би дошло.

Као примјер за поређење се може узети марионетска Бугарска тог времена, која је била ратна савезница Хитлерове Њемачке, али је успјела сачувати јеврејску заједницу на свом тлу. Сви нацистички напори да се бугарски Јевреји униште завршени су неуспјехом. Захваљујући бугарском краљу Борису, који је пристао на савез са Хитлером, 48 000 Јевреја који су живјели у Бугарској су рат дочекали живи. Једине територије које су биле окупиране Бугарима а гдје су Јевреји убијани, су биле окупиране територије грчке Тракије, Вардарске Македоније и дијела Србије (Пирот), гдје су бугарске војне снаге биле под директном њемачком командом, те је на њима пострадало 14.000 Јевреја који су се тамо затекли.

Кнез Павле је на територију Краљевине Југославије примио хиљаде јеврејских избјеглица које су бјежале из централне Европе. Његовим рушењем од стране Лондона, те избјеглице је постигла злехуда судбина, уосталом као и остале Јевреје Југославије.

Нема сумње, једина сила која је могла да спаси Јевреје у распарчаној Југославији послије рушења кнеза Павла је она сила о којој говори Славко Голдштајн. Дакако, ради се о Италијанима који су као окупатори били врло хумани према јеврејској заједици која је пала у нацистичку немилост. Италијанска окупациона зона је била једини спас за Јевреје тога времена. Да је Србија, или цијела Краљевина Југославија, потпала под италијанску окупациону зону, бруталног страдања Јевреја не би било на тој територији.

Лондон више од стотину година касапи Балкан

Да закључим, пучем Симовића и рушењем кнеза Павла Британци су створили нову сурову реалност, која је била смртоносна за Јевреје Југославије. У том смислу, Черчил је једини одговоран што је Хитлер напао Југославију, извршио њено распарчавање, тако да је Лондон искључиви кривац за шансу коју су потом добили нацисти у свом плану за уништења Јевреја и на тлу Југославије.

Винстон Черчил је тај државик који је својим потезом створио ситуацију ницања сабирних и концентрационих логора на тлу подијељене Југославије, у којима су потом масовно страдали Јевреји и Срби. Тако да, ако се Лондон хвали обарањем кнеза Павла, ред би био да преузме одговорност пред Јеврејском заједницом за оно што се десило рушењем кнеза Павла. Осим тога, Лондон треба да преузме одговорност и за огромно страдање Срба, не само у Другом свјетском рату. Јер, бар стотину година британско мешетарење по Балкану превршава сваку мјеру, ствара пакао на земљи, а сваки британски потез оставља једино и само крваве трагове.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: