Ћерка др Лазића дрхтавим гласом одржала говор пошто је добила орден: „Срби, где год да сте, не дајте своје светиње“
1 min readЋерка покојног ратног хирурга Миодрага Лазића, Нина Вујошевић, примила је орден Светог Рома у име свог оца. Она је пред преко 200 бораца из Републике Српске, Илиџе, Источног Сарајева, дрхатавим гласом одржала говор.
Како пишу Новости, Нина се трудила све време да остане јака, али велика бол на њеном лицу није могла да буде невидљива. Уздисала је, знојила се и била на ивици да заплаче, али се добро држала, иако њеног тате више нема.
„Хвала вам на великом признању у коме је још једном одликован мој отац Миодраг Лазић, ваш доктор Лазар. У великој смо жалости, али смо изузетно поносни јер је одликован највећим одликовањем Епархије-нишке Светог Романа. Мајке причајте деци приче о нашим херојима, Срби, где год да сте, не дајте своје светиње. Чувајте своје хероје од заборава, њима у част певајте „Марш на Дрину“, порука је јасна, сви смо исти нардод. Као што неко рече, памтитет га по добру, сви они које је добром задужио и сви остали који су слушали приче који су прерасле у легенду о њему, ратном и мирнодропском народу, напаћеног српског народа. Легенда која је потребна Србима, легнда која ће надживети сва његова дела. Страдао је на последњем бојном пољу, у акцији спашавања у које је добровољно кренуо. Кренуо је не осврћући се без премишшљања и без страха, јер он није био важан, био је важан његов народ, његова отаџбина. Кренуо је са изреком цара Лазара који је рекао: „Боље да нас унуци живе памте, него да нас синови живе забораве“. И све то са скромном последњом жељом: „Испратите ме са песмом „Марш на Дрину“. Вечна слава херојима!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ljepoto Ljudska….
Ljepoto Sprksa….
Ima li ti Granica?….
Gdje Otac Radja Kcer….
A Kcerka Radja Oca….
I Nijedno od Njih….
Ne Zeli Slavu Zemaljsku….
NE DAMO SVETINJE….
KCERI SVIH NAS….
TVOJ CESTITI OTAC….
NAS JE OBAVEZAO….
BORICEMO SE….
KAO STO SE I ON BORIO….
DO POSLEDNJE URE….
Ispravka:
Ljepoto SRPSKA….
ВМА је добила своје име.
Шта се чека?
Боље да нас унуци мртве памте него да нас синови живе забораве.
Dostojan