Цетиње – долина бегова

Пише: Милорад Бојовић, адвокат

Као дугогодишњи координатор Правног савјета и пуномоћник Митрополије црногорско-приморске почев од 2002. године у посједу сам документа који на недвосмислен и правно неспоран начин ставља тачку на све врсте спорења у погледу власничких права над Манастиром Цетињским. Документ је издан 27.07.1933. године на Цетињу од стране Окружног суда на Цетињу, дакле из временског периода Краљевине Југославије, а који период, правници то најбоље знају ,карактерише високи професионализам , перфектни правни формализам, другим ријечима , по објективним оцјенама овај документ је издао суд државе која се, по свим строгим критеријумима, може назвати правном државом.

Документ носи назив Тапија са дјеловодним бројем 5170 од 27.07.1933 године која је заведена у Књизи тапија под бројем 266 од 17.08.1933 године.Дефиниција тапије у ужем смислу гласи: овјерен документ надлежног органа о власничком праву на непокретности. Данашњим рјечником речено, то је лист непокретности издат од стране надлежне управе за имовину и катастар непокретности.

>>Тапија Цетињског манастира

Из овог документа нећу цитирати техничке детаље , површину , границе и положај јер је то неспорно гледајући из било ког правничког или политичког угла.Документ је интересантан и са аспекта савременог погледа на својинско-правне односе и упис својинских права на непокретностима због свог правног садржаја.Наиме, суд за издавање тапије налази правни основ у чињеници да је молилац – Манастир Цетињски држао своје имање непрекидно преко 400 година.Законитост и основаност стицања права својине суд налази у Завјештају Иван Бега Црнојевића или данашњим рјечником речено- Манастир Цетињски стекао је својинска права на основу пуноважног и у законитој форми састављеног, потписаног и овјереног тестамента. У документу се наводи да на парцелама на којима је уписана својина Манастира Цетињског“ не постоје никакве законске стварне службености, удовичког уживања, нити дјевојачког издржавања или удомљења” или опет данашњим рјечником, на овим непокретностима не постоје терети и ограничења.

Документ је децидан и у погледу неспорно утврђених чињеница да предметна непокретност “не обухвата туђу земљу и да сусједи нису ставили никакве примједбе на мјере и границе” , што се утврђује Записником од 10.06.1933 године и да се у погледу тих парцела “не води никакав спор, нити на ове парцеле полаже право својине ДРЖАВА НИ ОПШТИНА”. То значи да је поступак излагања дао могућност сваком физичком или правном лицу да истакне претензије на предметну непокретност , да тих претензија није било и да на наведеним непокретностима није уписана никаква забиљежба о судском или управном поступку. Тапију је издао и својим потписом овјерио судија Окружног суда на Цетињу- Гл.Вукотић.

>>Указ краља Николе

Из наведеног произилази да је Манастир Цетињски власник доброг дијела територије данашње Општине-Пријестонице Цетиње ,а не како се жели незнавено и по процедурама које не познаје црногорско законодавство остварити право власништва Општине Цетње над самим Манастиром. Историјска, а истовремено и правно неспорна чињеница да је Манастир Цетињски за читаво вријеме свог трајања и постојања био вјерски објекат који је припадао Митрополији црногорско-приморској и да је у њему сједиште Митрополије.Једине логичне процедуре које би надлежни државни и општински органи требали предузети у циљу исправљања историјских грешака су – примјене правила о реституцији одузетих непокретности.

Документ који прилажем уз овај текст има функцију да се трезвено , без политичких углова, правнички компетентно , једном заувијек прекине са атаковањем на црквену имовину било кога субјекта, а на то нас позива огромно историјско и цивилизацијско насљеђе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: