Цетиње, отето од самог себе

Пише: Томаш Ћоровић

Ових дана смо свједоци још једне трагедије која је задесила Црну Гору, и која се десила, на жалост, скоро да кажемо, гдје би друго, него на Цетињу.

То је мјесто које смо прво прозвали „град херој“, онда смо га одликовали називом пријестоница, статус који годишње доноси значајну апанажу, нормално што плаћају грађани Црне Горе а како се одлива, показују јавни градски тендери. Иако је то тако, о том граду већина премало зна, прво просјечан грађанин Црне Горе, а чини ми се и просјечан Цетињанин, још мање.

Цетињски манастир је 1494. подигао Иван Црнојевић на утрини повлачећи се испред Турака који су надирали са истока. Овај сјајни владар је оставио својој задужбини, манастиру, сву земљу која је била унаоколо. Вјековима су сви становници Цетиња плаћали манастиру закупнину, сви редом, укључујући и Господара Црне Горе. Тако је било све до појаве катастра у данашњој форми.

Ко су били први становници Цетиња, одакле су долазили и којим поводом.

Вјероватно је прва стигла послуга, људи који су радили при манастиру, на имању. Мало је то насеље било вјековима, није било неког колективног досељавања. Кад је направљена Влашка црква и ко је подигао, о томе се скоро ништа не зна. Цетиње је тек добијало контуре вароши, првих деценија 19. вијека. Забележено је да је 1892. године на Цетињу погинуо Богдан Мемедовић први црногорски правник, наводно је извршио самоубиство. Био је тада на мјестуокружног начелника у Колашину, дошао на Цетиње по неком важном позиву. Послије његове погибије тај дио града је био назван Богдановкрај, зна се по коме. Од скора тако није, то је стари топоним, кажу. који, никоји.Није важно, битно је заборавити.

Ко су ти знани Цетињани којима приписујемо славу овога града?

Вјековима је на челу Црне Горе био митрополит, касније књаз – Господар. Он се савјетовао са главарима и управљао Црном Гором: Марком Миљановим из Куча, Миљаном Вуковић из Васојевића, Новицом Церовићем из Дробњака, Мином Радовићем из Мораче. Они су заједно ковали име и проносили славу Цетиња и Црне Горе. Сви су они живјели у својим кућама, на свом имању, међу својим поданицима. Чак ни Петар Вукотић није становао на Цетињу него у својој кући на Чеву.

Обилазећи Цетиње, читамо и мермерне плоче, шта на њима пише. Ко је од познатих Црногораца роћен на Цетињу; само Јован Томашевић о чијим комунистима, историчар Пеђа Вукић, најзначајнија личност који је рођена и стасала на Цетињу у последњих 50 година, каже о његовим партијским друговима и ученицима:

„Крв сопствене дјеце
Застава је твоја…,
Понос твој су јаме
И кости синова
Што их клаше твоји
Хероји народа…“

Они су на братској крви стицали славу и ордење, од којих је најчувенији Јово (Капа) Капичић који је, на нашу несрећу, доживио Мила и ставио се у његову службу да своје злочиначко искуство пренесе и овој генерацији.

Једина кућа на коју плоча није постављена, јесте кућа Петра Карађорђевића, у којој је роћен краљ Александар, једина крунисана глава која је рођена у Црној Гори. Умјесто да је то сјајна музејска поставка, за коју има море материјала, која би била врло посјећен објекат на Цетињу, гдје би људи радили и зарађивали, то нико не смије ни да помене.

Данас је митрополиту ризично живјети на Цетињу, доћи у манастир, држати службу. Или кад смо до те теме, зашто народ на Цетињу не иде на Богослужење? Зашто на Цетињу нема ни једнопредузеће са истакнутим именом ћирилицом? Ко је и када наредио да све читуље морају бити штампане латиницом? Зашто је пасошка књига из 19. вијеку у Државном архиву штампана латиницом? Зашто је Централна библиотека „Ђурађ Црнојевић“прешла на латиницу? То је смијешно. Зашто су на Цетињу нестали Срби на попису? Све су то питања која траже одговор.

Када је 1989. године вршен пренос посмртних остатака краља Николе и његове породице, тадашњи градоначелник Јован Маркуш је дониоодлуку да се они сахране не, у никшићком саборном храму Св. Василија Острошког гдје је господар изградио гробницу и гдје су по његовој опоруци уз сами храм сахрањени, са једне стране највећи црногорски јунак тога времене Новак Рамов, а са друге стране херцеговачки јунак Стојан Ковачевић, већ у дворској цркви на Ћипуру.

Остао ми је у сјећању 18. септембар 1988. године,дан када су са Косова и Метохије стигли унесрећени Срби и Црногорци да се пожале браћи и затраже помоћ. Прво су тај дан били у Никшићу, а онда у непрегледној колони, стигли на престоно Цетиње. Цио град је био на ногама, сва врата на кућама су била отворена, градоначелник Јован Маркуш је одржао незабораван говор. Касније смо отишли у хотел „Гранд“ на ручак и журили смо јер је Косово Поље било далеко. Пред полазак, приметих како улази у мању салу, Јеврем Брковић, са штапом, у бијелом мантилу и са бијелом брадом, као привиђење.

Дугогодишњи агент Удбе, лауреатсвих црногорских награда, појави се тога дана, да све добро осмотри.

Након тога, раних 1990-тих, свој печат Цетињу оставили су прво Славко Перовић па онда МилоЂукановић. Славко је тој омладини дао ново „основно образовање“, а Мило, најбољи ђак „Шувареве школе“, преузео је те Славковеосновце и усмјерио их даље. Али прво им је затворио сваку фабрику и угасио и најмањепредузеће.

Прије Миловог демолирања Цетиња, долазио сам тамо као млад инжењер са Бером Вулићевићемкоји је Цетињанин, био је 10 година технички директор „Обода“ први сарадник генијалног Петра Нагиба Синановића, заједно су стварали ту изузетну фабрику, а све остале фабрике и предузећа стасавала су уз њих. Синановић, човјекневиђене визије, доносио је нове програме, доводио из Београда кадрове, најчешће оне којима су одузета грађанска права, који су радили у Недићевим фабрикама, којима је Темпо „прао“ биографије, уводили су у производњу нове технологије и обучавали младе раднике. Те приче сам нетремице слушао и запамтио. И данас би та предузећа, растерећена баласти самоуправљања, радила сјајно.

Међутим, Мило је те раднике извео на улицу, на морску обалу да сачекују глисере са пошиљкамадувана, или су на Скадарском Језеру, да претачу бурад шверцоване нафте. Касније када се пошло путевима кокаина, кренуо је увоз банана па су већ ишколовани кадрови могли су да осигурају пут опијума са Косова према Европи. Пошто у сваком послу има неспоразума, тако и овдје, али се у овом сваки испад плаћа главом. Како се посао развијао све више је глава падало, а Мило се богатио.

Није било давно кад је Мило са својим комитима на Белведеру имао показну вјежбу, палећи гуме тада је био циљ да не дозволе да Митрополитдође својој кући.

И овај као и онај злочинац од прије двије године су Милови војници са Белведера.

Кад смо прије 15-так година ишли сиротом Угљеши Вилотијевићу на честитку, Драгиња једна од најљепших његових бројних кћери, удала се на Цетиње, у знамениту кућу Вулетића, која је то срећа била. Прије три дана, далеко већи број Шавничана ишао је на Цетиње, да испрати два још не расцвјетала пуполљка, два Угљешина унука, до вјечне куће.

Често одем на Цетиње и пуно догодовштина ме везује за њега. Једне године у Митрополији, митрополит ми заказао да дођем да ми да предговор за књигу коју сам припремао. Поранио сам па сјео у дворски парк, телефонирам пријатељима да кажем да сам ту, да се касније видимо. Кад је било вријеме састанка пођем и ту у парку заборавим телефон, потпуно нови, поклон од ћерки. Дуго се задржим у Митрополији, митрополит је сјајан говорник, а и нико ме не зове па не журим. Кад се завршио састанак, приметим да ми нема телефона, помислим да ми је остао у парку, али гдје да идем, више од два сата је прошло. Ипак одем у парк, тамо троје пензионера сједе, у некој су причи, а госпођа, једна од њих, држи мој телефон. Приђем, прича ми како га је нашла, па замолила познанике да јој праве друштво и да ме сачекају. Све пензионери покојних фабрика. Гдје то има да те неко чека толико времена. Има, на Цетињу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: