Цетиње — трећи чин драме бесудништва

У једној од бројних партија жустре полемике о ширини надлежности француског Државног Савјета по питању контроле над радом државне управе, истакнути правни писац, Марсел Валин сматрао је да, иако се на први поглед државном апарту може чинити примамљивом идеја да одређена питања свог дјеловања истргне из могућности судског преиспитивања, крајњи ефекат такве једне егзибиције бива заправо супротан, умјесто јачања, државни темељи се поткопавају. Другим ријечима, положај, надлежности, односно снага судства огледало су снаге једне државе. Црна Гора се, у посљедње вријеме, показује као простор који настоји да и ово правило доведе до апсурда, а у чему се, нажалост, посебно и више пута истакло Цетиње.

Први чин овог игроказа постављен је на сцену концем 2019. године, када је ондашња Влада Црне Горе, правно потпуно апсурдно, и управо с позивом на државу (а боље рећи на њену фетишизацију!) расправу о титуларима права својине над сакралним културним добрима (вјерским објектима и земљиштем (sic!)), a што је школски пример питања у надлежности редовног, парничног судства, истргла из његових руку, и великодушно ставила у одлучивање пред органе државне управе, тј. пред саму себе. Против гажења овог и бројних других правних принципа, од којих се поједини изистински могу подичити вишемиленијумским трајањем, те против (против)правног насиља над вјером устала је већина народа у безмало свим градовима Црне Горе. Цетиње, у коме није било масовних литија, остало је упадљиви изузетак, одигравши тако своју улогу у првом чину драме бесудништва.
У другом чину, који се збио прије нешто више од недјељу дана, Цетиње је имало једну сасвим другачију, проактивну улогу. Она се састојала у изрежираном бунту против свечаног чина устоличења новог Митрополита црногорско-приморског, или, језиком права речено, остваривања, Уставом и законима гарантованог, индивидуалног аспекта слободе вјероисповјести Митрополита Јоаникија и Патријарха Порфирија, и колективног аспекта исте те слободе свих нас преосталих, православних становника Црне Горе и Приморја. Да се правна вјештина балансирања, изражена кроз тест пропорционалности између два права која, каткад, и могу доћи у сукоб на овом мјесту покаже излишном постарали су се управо цетињски демонстранти — најприје, игорисањем правила о пријављивању скупа, па потом и кроз доказ да раније честе пријетње нису даване у празно — блокадом путева, пуцњима из ватреног оружја и молотовљевим коктелом, те другим облицима насиља. Ријечју, покушана је насилна суспензија Устава и закона ове државе на једном њеном мањем дијелу. Суспензија која, срећом, није успјела, будући да су Патријарх и Митрополит, са најужом пратњом, и уз значајно учешће безбједоносних снага, стигли на Цетиње и обавили устоличење онамо гдје је то, и с аспекта поштовања интегритета уставног текста, једино и било могуће — у Цетињском Манастиру.
Изиритирани, разумљиво, потпуним неуспјехом одигране улоге у другом чину, одборници у локалној скупштини играју данас и трећи, не наиван, али и даље правно посматрано, до апсурда доведен чин. Ријеч је о изјашњавању поводом (анонимне) грађанске иницијативе за враћање Цетињског манастира НВО „ЦПЦ“.
Најприје, у вези са овом иницијативом треба рећи да њено, готово извјесно, изгласавање, осим евентуалних психолошких ефеката у виду смиривања погажене сујете у догађајима од 4. и 5. септембра, неће имати других, посебно не правних ефеката. Ово стога што није у надлежности органа јединице локалне самоуправе, већ редовних судова да расправљају о својинскоправним питањима и у њима, у случају постојања спора, арбитрирају. Скупштина Општине Цетиње би такву једну надлежност имала када би се на дневном реду нашла тачка о непокретности која је у њеној својини, што овдје никако није случај. Заблуде из којих се може чути супротан став су двојаке. Прва линија аргументације се огледа у анахроном и изврнутом тумачењу античког правног правила superficies solo cedit, по коме власнику земљишта (у овом случају, као власник земљишта уписана је Општина Цетиње) припада и све изграђено на том земљишту (Цетињски Манастир). Међутим, за разлику од римског права, које је овим правилом фаворизовало власника земљишта, савремени правни системи ово правило тумаче доста ограниченије, а некада чак и у потпуно другом правцу — да власник непокретности добија право коришћења над земљиштем на којем је непокретност сазидана. Додатно треба истаћи и да су поједине законске одредбе по којима се Општина Цетиње уписивала као власник бројних парцела градског грађевинског земљишта у поступку нормативне контроле пред Уставним судом оглашене су неуставним и укинуте!

Друга линија аргументације заснива се на наводном аксиому присутном и у закону из 2019. године — државној својини над сакралним и другим културним добрима. Смјехотресни аргументи који су понуђени у прилог овој тези и њихово оповргавање су толико пута већ изнесени, да ће на овом мјесту бити поновљени само најупечатљивији. Тако најприје треба истаћи чланове 14. став 1 и 716 став 1 Општег имовинског законика за Књажевину Црну Гору, аутора Валтазара Богишића, који као имаонике, тј. титуларе права својине експлицитно признају и наводе Цркву, односно „православне цркве, манастире и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила или црковна власт, а то признање није у опреци са државним законом“. Одредба члана 719 истог акта, по којој се непокретна добра православних цркава и манастира не могу никако продавати или иначе уступати без нарочита допуштења државне Владе толико пута је кориштен као крунски доказ постојању некакве државне својине над вјерским објектима у Црној Гори, иако је сваком правнику, из читања ове одредбе и њеног довођења у унутрашњу системску везу са претходне двије наведене морао бити кристално јасан сасвим супротан закључак. Наиме, уколико је Држава заиста била власник непокретних црквених добара, дакле и Цетињског Манастира, зар би тако врстан правник попут Богишића дозволио себи толики немар, па само пар одредби раније навео Цркву и њене субјекте као могуће титуларе права својине? И друго, ограничења права својине из члана 719 додатно повтрђују да је управо Црква била власник између осталог и Цетињског манастира, јер да је то била држава, наметање ограничења располагања самој себи било би бесмислено, једнако као што би било бесмислено да ограничења располагања (abusus), намеће неком ко таква власничка овлашћења нема, већ је пуки држалац с правом коришћења (usus). Oву неспорну правни чињеницу у погледу Цетињског манастира изразио је крајем 19. вијека наручилац писања Општег имовинског законика, књаз Никола, објављујући да не само непокретност (Цетињски манастир), већ и цјелокупно цетињко земљиште остаје „за сва идућа времена у искључивој својини цетињскога манастира свето и неприкосновено“, а над тим „манастирским правом“ бдије „Света цетињска Митрополија“.

Правну неспорност појављивања Цркве и њених субјеката као титулара права својине нису у начелу спорили ни перјанице комунистичке национализације — иако је земљиште одузимано, постојало је правило да се у одређени прописани број хектара који би остајали у власништву црквених субјеката не дира, једнако као и у власништво над самим вјерским објектима. Када је у питању Цетињки Манастир, из овога, по Српску Православну Цркву нипошто благонаклонога периода, наилазимо на бројне доказе који несумњиво утврђују да су органи што републичке, што савезне управе Цетињски Манастир сматрали искључивом црквеном имовином. Овакав закључак, посредно или непосредно, јасан је из управних аката које су у том периоду доносили Републички завод за заштити споменика културе СР Црне Горе, Републичка управа за геодетске и имовинско-правне послове Републичког секретаријата за финансије СР Црне Горе, а данас се, на основу рјешења Комисије за излагање и утврђивање стварних права на непокретностима из 1996. године, Цетињски манастир уписује на Манастир Св. Петра, чиме по начелу поуздања у јавне исправе, а што извод из катастра непокретности несумњиво јесте, разрјешава сваку дилему у погледу питања ко је заиста власник Цетињског манастира, те има ли локална скупштина на Цетињу икаквог права да расправља о његовом додјељивању неком удружењу грађана.

Ипак, ово толико очигледно вјештачко питање, наметнуто у жељи да се алогичност бесудништва прелије преко Белведереа, иако правно ирелевантна, ипак може указати на нужност рјешавања једног итекако релевантног правног питања, а то је (коначно) потписивање Темељног Уговора између Српске Православне Цркве и Црне Горе. Потписивање овог акта, поред несумњивих антидискриминационих одлика, у свјетлу данашњег гласања о „грађанској иницијативи“ може имати и једну значајну имовинскоправну рефлексију. Ево и на који начин: већ је истакнуто да је један од основа манипулисањем овим гласањем у томе што се из чињенице (на основу неуставних законских одредаба уписаног) власништва цетињске општине над земљиштем извлаче неосновани закључци. Како су Одлуком Уставног суда те одредбе укинуте, а не поништене, то значи да је дејство Одлуке о оглашавању неуставним такво да она дјелује за убудуће (ex nunc), али не и ретроактивно (ex tunc), што је за даљу посљедицу имало неуклањање раније донијетих рјешења и других аката на основу неуставних законских одредби (дакле и оног рjешења о упису цетињске општине као власника над земљиштем Цетињског манастира). Сљедствено томе, странке које су неуставним уписима биле директно погођене биле су приморане да се за издавање новог рјешења, којим би се вратила њихова власничка права над градским и грађевинским земљиштем, обрате захтјевом надлежном државном органу.

По таквом захтјеву који је поднјела Управа Цетињског Манастира до данас није поступљено. Овдје на сцену ступа важност коју има закључење Темељног Уговора. Наиме, уколико је објема странама циљ да овакав Уговор доведе све вјерске заједнице у једнак и недискриминаторан положај, а СПЦ је континуирано од 2012. посвједочила постојање такве намјере на својој страни у овом скоро деценијском преговарачком процесу, онда би се у Темељном Уговору морала наћи одредба слична оној из члана 10 став 3 Уговора с Исламском заједницом у Црној Гори која предвиђа да ће се постојећа имовина Исламске заједнице која, у овом тренутку, није укњижена или се не води код органа управе надлежном за послове укњижбе права на непокретностима, уписати на захтјев Исламске заједнице у складу са законодавством Црне Горе. Нема, дакле, сумње да би истовјетна или битно слична одредба у Уговору са СПЦ, као подзаконском општем акту, могла да има додатно, можда чак и одлучујуће стимулишуће дејство на инертну подручну јединицу органа државне управе на Цетињу која треба да афирмативно одговори на захтјев за повраћајем власништва над земљиштем на којем се налази Цетињски Манастир!
Наравно, ни у таквом једном, из угла правне сигурности, позитивном случају, локална цетињска скупштина не би имала никакве посебне надлежности. Али, с обзиром на учестале тенденције, може се очекивати да нас, после овог данашњег, запљусне са Цетиња нови налет бесудништва. Нажалост, la commedia non sarà finita!

Ми знамо ко смо!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: