Цетињска елегија
(сјенима Машана и Марка)
Пише: Емило Лабудовић
Град у душу рањен, у сенке се склања
И пред месечином скрива мутне очи,
Не чују се звона, још нема свитања,
С Медовине грка медовина точи.
Умукле су птице, ћуте јабланови,
И Биљарда, нема, спустила је шкуре,
Над њом злодух смрти сјај звездани лови,
Одбројава време до потоње уре.
И све је нестварно, фантазија ума,
Мрачном руком мрачна насликана слика
Обилића пољем коло игра чума
Скривена под маском Едвардовог „Крика“.
Над Ловћеном облак, мрачан и озеб’о,
Спрема искру муње и бијес невере
Па да стрелом гнева раскомада небо
И призове кишу да траг зла опере.
Дечја соба празна; бол на мртвој стражи,
И на столу свеска, тек распакована,
Недовршен састав још одговор тражи:
Како се пише ноћ кад падне усред дана?
Јутру се још не да, крене, па оклева,
Још прикупља скуте и пребира стазе,
Док над Манастиром два анђела бела
Држећ се за руке у вечност одлазе.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
HVALA EMILO,
POMOGOSTE MI
DA OPLACEM TUGU.
BAKA SAM.
DVA ANDJELA.
ZAO MI
KAO DA SU MOJI.
A STIHOVI LIJEPI
I DUBOKOUMNI
– KO RAZUMIJE.
Auh, kakvi stihovi…
Nije ih lako procitati,
ali ih citam ponovo i ponovo.
Emilo, Vi ste majstor izraza.
Koliko vidim ovaj nesrećni događaj ujedinio je svu Crnu Goru. Tek sada vidimo koliko su beznačajne svakodnevne podjele. Ali zar treba ovakve nesreće da se dese da bi nas ujedinile. Koliko imamo društvenih problema kad bi se imalo slozili za tren bi bili rešivi. Tako da u suštiini nije ni bitno ni koje Crnogorac, Srbin, Bošnjak, Albanac već je bitno da radimo na tome skako bi ostvarili ciljeve koji su nam svima zajednicki i svima od koristi.
Stihovi pretuzni, iskreni, teski…