Цетињски ,,Књижевни лист“ 1901: Земља што је српско име одржала, што је тукла клета врага – то је наша Црна Гора драга!
Слога биће пораз врагу
А та земља — што ’но бјеше мала, што је српско име одржала, на српскоме небу што је сјала, што туђину није се подала, што је тукла свога клета врага, то је наша — Црна Гора драга, визионарски и родољубиви су стихови објављени у четвртој свесци цетињског ,,Књижевног листа“ 1901. године.
Родољубиву пјесму која опјевава снагу и углед традиционалне српске Црне Горе написао је српски пјесник и познати учитељ родом из Пиве, Вукашин Гаговић Привљанин, чија је патриотска поезија објављивана и у другим цетињским листовима, као и листовима из других српских крајева.
На Косову
На Косову, на бојноме пољу,
На крвавом људскоме покољу, —
Кад је славно српско царство пало
И сунце се јарко заплакало,
Те се свјету тада тужно скрило,
У облаке црне се завило…
Тад на Српску Земљу паде тама,
Паде туга, паде клета чама! —
Многе краје србинске прекрили,
Ал’ не може један, роде мили:
Једну земљу — што се малом звала,
Она, она — није им се дала!
А та земља — што ’но бјеше мала;
Што је српско име одржала;
На српскоме небу што је сјала;
Што туђину није се подала;
Што је тукла свога клета врага, —
То је наша — Црна Гора драга! —
Ко лав хитра, јуначна, ваљана,
Борила се од Видова Дана
Против свију српскијех душмана,
И силу је добила мегдана! —
Ах! мегдана нечувених прије:
Сјајних, славних!.. ох, и — крвавије!…
И тиме је свом помогла роду,
Уливши му у срце слободу,
Да се нада, да се свагда брани,
Докле опет сину св’јети дани,
Свјетли дани слободе и среће,
Којима се сад ближи и креће…
Цио свијет ц’јени је и штује,
Јер за њену вељу славу чује…
Свак је штује, које човјек прави,
А Србин је понајвише слави…
За то и ја, — о, мој српски роде!
Од свег срца пјевам њојзи оде…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
БРЏА ЗНА…
Поздрав за БРЏУ
СЛОГА БИЋЕ ПОРАЗ ВРАГУ!!!
Mogu li ovakve stvari uticati na um Dragutina Papovića i vratiti ga nazad, ili će sad već „nesigurno korito“ i dalje tog čovjeka držati u ropstvu?
Naravno, ne samo njega, nego ovo važi za sve one koji razmišljaju o svom životu.
Неће се вратити. Они су постали Хрвати и ту нема спаса. Затровани мржњом према свему што је српско.
Brate Marko, potvrdio si ono sto ja uporno tvrdim. Jedan dio zavedenih ce se mozda i vratit svojemu jatu, no moramo se pomirit sa cinjenicom da se pojedinci nikada nece vratit na ono sto su im bili ocevi i djedovi. takvi ce neminovno vremenom promjenit i vjeru i naciju i na kraju postat Hrvati i katolici. A sto se tice bivsega radikala dragutina Popovica, ako se prisjetimo njegovih „radih radova“ vidjecemo da je dok se ponasao kao pravi naucink i istoricar bio je i te kako vekiki Srbin i rusofil. Dovoljno je procitat njegovu knjigu „Rani ratovi“ iz 2011. gdje o Krstu Zrnovu govori kao o zlocincu izdajniku fasisti i talijanskoj marioneti. Takvi ka on ce se lako ponovo presaltat u pobednicki tabbor samo ako osjeti materijalnu korist.
I zato je odgovor na pjesnikovo rodoljublje:“Ne damo svetinje“.