Цетињски синдром патолошке располућености
1 min read
Мишо Вујовић
Пише: Мишо Вујовић
За само две године, у економски посрнулој престоници Црне Горе, догодила су се два серијска убиства. Катастрофе несагледивих размера. Два масовна злочина мржњом, таштином и сујетом изобличеног ума.
Шта се догађало у главама двојице убица сличног социопатског профила нагађаће струка!?
Непогрешиво прецизна као обдуцент али немоћна у превентиви и спречавању оваквих трагедија. Уз поштовање према жртвама и дубоко саучешће њиховим породицама морам да приметим да је Цетиње деценијски постало кошмарни амбијент окупиран мржњом и нескривеним анимозитетом према исконским вредностима деформисаним послератним наметањем новог идентитета са осећањем супериорности Цетиња као града хероја у односу на остатак Црне Горе. Трансформација свести из елитног српства у екслузивно антисрпско црногорство трајала је деценијама да би кулминирала деведесетих година прошлог века јуришом групице младића на постамент и духовни темељ Цетиња Цетињски манастир, задужбину Ивана Црнојевића, господара Зете.
Та изманипулисана и незнањем деформисана група деликвената у намери да прогна “српске попове”, започела је прогон аутентичног Цетиња који и данас траје. Србофобија је најраспрострањенији опијат у граду чији је родоначелник Иван Боројевић досељеник из Старог Влаху. Невероватна је количина патологије у престоници најспскије српске династије изникле из духовне жиле непокоривости заливане косметским заветом, благословене светим крстом и слободом златном. Историјски извори говоре да су се грађани Цетиња са благонаклоношћу односили према аустроугарским окупаторима у Првом а нарочито према Италијанима у Другом светском рату. О антисрпској хистерији на Цетињу у више наврата је писао и говорио почивши историчар Предраг Вукућ, неприкосновени познавалац Цетиња и његове историје. Неприродно је да у некада најсрпскијем месту омладина скандира “ Србе на врбе” те да су усташке песме у којима се позива на убијање Срба део омиљеног репертоара на многим журкама о чему сведочи и снимак убице Аца Мартиновића који се надахњује једном таквом у усташким круговима омиљеном песмом.
Чињеница је да се за Петровдан 1941.године на Цетињу славила квислиншка Црна Гора под италијанском окупационом управом те да је масовни устанак следећег дана 13.јула 1941.године уследио као одговор народа на тај срамни чин а не као акт побуне у организацији комуниста који су тај народни револт приграбили као и протест против Тројног пакта 27.марта 1941.године.
Вероватно је у оваквим ситуацијама беспредметно повлачити историјске паралеле али их свакако не треба ни заобилазити нарочито што први човек Цетиња градоначелник Ђурашковић, иницијатор забране уласка на Цетињу председнику Скупштине Црне Горе Андрију Мандићу, изузима себе од одговорности упирући прстом у безбедоносне службе и полицију.
Шта се догађало у главама двојице убица сличног социопатског профила нагађаће струка!?
Непогрешиво прецизна као обдуцент али немоћна у превентиви и спречавању оваквих трагедија. Уз поштовање према жртвама и дубоко саучешће њиховим породицама морам да приметим да је Цетиње деценијски постало кошмарни амбијент окупиран мржњом и нескривеним анимозитетом према исконским вредностима деформисаним послератним наметањем новог идентитета са осећањем супериорности Цетиња као града хероја у односу на остатак Црне Горе. Трансформација свести из елитног српства у екслузивно антисрпско црногорство трајала је деценијама да би кулминирала деведесетих година прошлог века јуришом групице младића на постамент и духовни темељ Цетиња Цетињски манастир, задужбину Ивана Црнојевића, господара Зете.
Та изманипулисана и незнањем деформисана група деликвената у намери да прогна “српске попове”, започела је прогон аутентичног Цетиња који и данас траје. Србофобија је најраспрострањенији опијат у граду чији је родоначелник Иван Боројевић досељеник из Старог Влаху. Невероватна је количина патологије у престоници најспскије српске династије изникле из духовне жиле непокоривости заливане косметским заветом, благословене светим крстом и слободом златном. Историјски извори говоре да су се грађани Цетиња са благонаклоношћу односили према аустроугарским окупаторима у Првом а нарочито према Италијанима у Другом светском рату. О антисрпској хистерији на Цетињу у више наврата је писао и говорио почивши историчар Предраг Вукућ, неприкосновени познавалац Цетиња и његове историје. Неприродно је да у некада најсрпскијем месту омладина скандира “ Србе на врбе” те да су усташке песме у којима се позива на убијање Срба део омиљеног репертоара на многим журкама о чему сведочи и снимак убице Аца Мартиновића који се надахњује једном таквом у усташким круговима омиљеном песмом.
Чињеница је да се за Петровдан 1941.године на Цетињу славила квислиншка Црна Гора под италијанском окупационом управом те да је масовни устанак следећег дана 13.јула 1941.године уследио као одговор народа на тај срамни чин а не као акт побуне у организацији комуниста који су тај народни револт приграбили као и протест против Тројног пакта 27.марта 1941.године.
Вероватно је у оваквим ситуацијама беспредметно повлачити историјске паралеле али их свакако не треба ни заобилазити нарочито што први човек Цетиња градоначелник Ђурашковић, иницијатор забране уласка на Цетињу председнику Скупштине Црне Горе Андрију Мандићу, изузима себе од одговорности упирући прстом у безбедоносне службе и полицију.
Уместо да сам поднесе оставку уз апел Влади да једино инвестицијама и привредним буђењем Цетиње може подићи из суицидне депресије Никола Ђурашковић у познатом демагошком маниру настоји да дислоцира одговорност прећуткујући да је Цетиње системски разарано још у време владавине ДПС-а, данас најодговорнијег за располућеност не само Цетиња већ читаве Црне Горе.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Sravniti tu zabit bez trunke milosti.
Spasi Dragi Boze, ovaj narod da se smiri
Otkud ovolika mrznja ..
Потпуно тачно све што је написано. Морам, најпре, написати да никакве везе са Цетињем немам. Чак ни са Црном Гором, сем неколико познанстава и пријатељстава и можда давног порекла (преци су ми у крај испод Цера дошли однекуд из Ерцеговине, како се тада говорило, а тада је и Никшић био Херцеговина, то је општепознато). Али, имам и жељу и потребу да нешто напишем. Сви се сећамо, није давно било, кад је владика Јоаникије устоличен на том истом Цетињу. Толико буке и беса, мржње и агресије, простаклука и безобразлука ретко је и кад виђено, на тако малом простору и у мало времена. Барикаде на прилазима града, запаљене гуме, гомиле камења, као да су се за рат спремали (у ствари и јесу прижељкивалу сукоб и крвопролиће). Па мушкарци (и жене, што је још грђе) како на улицама града прете и простачки псују. Па стара госпођа која у камере виче“ Два пута је манастир горео, и трећи ће пут ако треба“. Није при томе госпођа рекла да су манастир палили Турци, тј. душмани. Из овог би се дало закључити да су данашњи Цетињани у великом броју душмани манастиру по коме су познати, као и свима и свему што је у манастиру. И да не бих нашироко и надугачко писао, додаћу само још ово: исказујем своје поштовање и дивљење свим малобројним Цетињанима који су су остали верни својој исконској народности и вери и цркви. Свима читаоцима овог цењеног портала желим срећан Божић и свако добро од Бога.
Без искрене молитве и без причешћа тешко ће Цетиње изаћи из моралне и психолошке кризе. Народ је тај који одлучује хоће ли служити сотони или ће се приклонити Богу, Исусу и Арханђелу Михајлу. Пост није само уздржавање од хране. Пост је прије свега чишћење ваше душе и ваших мисли од злога и тај пост траје непрекидно. Као што свето писмо каже „не чини другоме што неби волио да други чини теби“ или „не суди да ти се неби судило“
Ништа се неће промијенити, они су одавно одабрали страну, од првог јануара се у од велике већине Цетињана јасно, гласно с нескривеном мржњом изговарају осуде, псовке на рачун Срба, четника, СПЦа, као јединих и највећих криваца за масакре почињене на Цетињу. Какво
добро очекивати од њих?