Четири руска хероја: Од средњовјековног кнеза до чувара писте у 21. вијеку

У историји Русије било је много храбрих људи који су се жртвовали ради отаџбине и својих сународника. Наводимо четворо најистакнутијих међу њима.

Александар Невски

Кнез Александар Невски је једна од најважнијих личности у историји Русије. Није ни чудо што је он прије неколико година побИЈедио на телевизијском гласању „Најпознатије име у Русији“, тј. што је од 500 учесника народ изабрао њега.

Овај руски кнез је живео у 13. вијеку. Касније га је канонизовала православна црква. У великој мјери је популаран захваљујући филму Сергеја Ајзенштајна, снимљеном крајем 1930-их у коме Невски парафразира ријечи Новог Завјета: „Ко нам дође са мачем, од мача ће и погинути!“

Та фраза је имале велики одјек у Совјетском Савезу. Главни догађај у филму је борба Александра Невског против Тевтонских витезова у Бици на леду 1242. године.

Невски је зауставио продор Тевтонских витезова у средњовјековну Русију, а прије тога и продор Швеђана. „Те битке су биле пресудне у одбрани и очувању православља“, рекао је историчар Игор Данилевски, нагласивши да је завојевачима било важније да шире католицизам него да заузму нове територије. Црква и народ су прославили Невског као лидера који је успео да очува православну веру.

Иван Сусањин

„Ниједна императорска династија није основана на тако необичан начин као династија Романов. Она је на самом почетку обиљежена подвигом у коме је испољена велика љубав. Последњи и најнижи поданик у држави жртвовао је живот да би нам дао цара, и том чистом жртвом је нераскидиво повезао цара са поданицима“, написао је у 19. вијеку Николај Гогољ о Ивану Сусањину.

Сусањин је свој јуначки подвиг извршио 1613. године, у такозвано Смутно доба. У хаосу који је настао услед ранијих догађаја Пољско-литванска државна заједница се интензивно мешала у руске послове.

Пољаци су неко вријеме чак контролисали и Кремљ. Међутим, 1613. године су протјерани из Москве после чега су Руси изабрали новог цара Михаила Романова, оснивача нове династије. Михаил је у то вријеме са мајком боравио на свом имању у Костромској области.

У земљи још није био успостављен ред. Поједини пољско-литвански одреди су још увијек покушавали да дођу до новог цара. Наишли су на једног мјештанина и приморали га да их одведе до цара. Тај мјештанин је био Сусањин. Овај одважни сељак је свјесно одвео непријатеља у другом правцу, не желећи да открије гдје се цар заиста налази, и то је платио животом.

Касније је Сусањин постао јунак драмских дјела, повијести и опере Михаила Глинке. Па ипак, има веома мало веродостојних података о Сусањиновом животу, због чега је изнијета и претпоставка да је он измишљена личност.

Постоји међутим, документ о поклону који су чланови Сусањинове породице 1619. године добили од цара, када су им дате извесне привилегије. Тим документом се потврђује и Сусањинов подвиг.

Људмила Павличенко

Људмила Павличенко је била најубојитија жена снајпериста у Другом свјетском рату. Опјевана је у многим пјесмама и приказана у многим филмовима. Њен лик је два пута био и на совјетским поштанским маркама. Страни новинари су јој дали надимак „Леди Смрт“.

Ликвидирала је 309 њемачких војника. Сматра се да су у лов на Људмилу били послати најбољи немачки снајперисти, али је за 36 тих снајпериста поменута мисија била последња у животу.

Усред сурових борби било је мјеста и за романтику. Људмила је срела снајперисту у кога се заљубила и одлучила је да се уда за њега. Међутим, он је у рату тешко рањен и умро је у болници.

Касније је и она рањена и пребачена у позадину. Затим је отпутовала у САД са совјетском омладинском делегацијом и тамо се срела са предсједником САД Френклином Рузвелтом и његовом женом Елеонором, која је са Људмилом путовала по целој земљи.

После тог путовања један амерички музичар је саставио пјесму „Мис Павличенко“. Људмила Павличенко је 1943. године награђена звањем Хероја Совјетског Савеза.

Сергеј Сотњиков

Чувар хеликоптерске писте у једном селу усред тајге прославио се 2010. године када су захваљујући њему преживјели путници и посада путничког авиона који је морао негде принудно да се спусти. Својом дугогодишњом упорношћу, одговорношћу и дисциплином Сотњиков је спасао живот 81 особе.

Он се на сопствену иницијативу бринуо о напуштеном аеродрому који 12 година није коришћен, а 7 година чак није биљежен на географским картама.

Управо на тај аеродром је слетио авион Ту-154 када му је потпуно отказала електроника, а горива је остало само за 30 минута лета. Свуда унаоколо је била бескрајна тајга. Право је чудо што су пилоти усред непрегледних шума угледали авионску писту.

Касније је Сотњиков испричао како пилот „није могао да вјерује својим очима када је угледао писту која је била обиљежена по свим правилима, јер сам ја све вријеме водио о томе рачуна“. Писта је била сувише кратка али је пилот ипак успио да спусти авион. „Све се догодило тако брзо да су се гуме [на точковима] запалиле.

Авион није успио да се заустави на крају писте – прошао је још 160 метара“, рекао је Сотњиков. Срећом, сви путници и чланови посаде су прошли без повреда, а Сотњиков је награђен медаљом за овај необични подвиг.

Извор: Алексеј Томофејчев, Russia beyond

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: