Четири слике данског зета Јефта Перића враћене Србији

Амбасада Србије у Копенхагену успела је да обезбеди услове да се четири вредне слике познатог српског колоритног реалисте и професора Јефта Перића (1895 – 1967) нађу на зиду Галерије Спомен збирке Павле Бељански у Новом Саду.

Дародавац Бјарн Нилсен, чија је тетка Сесил Нилсен Перић била супруга Јефта Перића, понудио је да четири рада, која су му остала као део породичног наслеђа, поклони Спомен збирци његовог најбољег пријатеља Павла Бељанског.

Нилсен је, са супругом био гост Амбасаде, где му је за донацију додељена захвалница.

Амбасадор Србије у Копенхагену Јасмина Митровић Марић каже за Танјуг да је након дијалога са данским ауторитетима успела да изузетна уметничка дела усмери ка Србији.

Она додаје да је повратак вредних артефаката у Србију од велике важности за наше друштво и културу.

„Са изузетним осећањем важности да национално културно благо сабирамо у Србији, приступили смо остварењу изазовног задатка који је подразумевао непрестани дијалог са данским ауторитетима – процене, сертификацију, одобрења, силу различитих папира којима држава, у дијалогу са нама, заступа своје интересе – како би и требало да буде када су у питању врхунска уметничка дела. Успели смо и на крају преузели слике од дародавца Бјарна Нилсена”, казала је Митровић Марић.

„Одужили смо се захвалницом коју је дародавац Нилсен прихватио видно ганут пажњом и начином на који смо му се посветили. За мене, и верујем све нас у дипломатској служби Србије, ова прича исијава посебном поруком. Не знам колико сам и да ли уопште, као дипломата, достојна да неког попут Бељанског назовем колегом из претходних времена” казала је Митровић Марић и подсетила на блиставу каријеру Павла Бељанског.

Испричала је да је српски дипломата, Павле Бељански, у Велики рат ступио као студент, члан Ђачког батаљона.

„Јунак… Његову дипломатску униформу Краљевине Југославије, па све до СФРЈ, красила су заслужена одличја попут Ордена Легије части, Ордена Белог орла, Ордена Светог Саве, Ордена Југословенске заставе, белгијског Ордена Леополда IV степена, Ордена Италијанске круне… Све што има оставио је своме народу – слике, дела примењене уметности, библиотеку, архив, ордења…”, указала је Јасмина Митровић Марић.

Дародавац, Бјарн Нилсен, поклонио је вредна дела из своје породичне колекције, у жељи да се слике „сретну” са завештањем најбољег пријатеља. Наиме, Јефто и Павле Бељански заједно су исписивали значајна историјска поглавља српског и југословенског сликарства, колекционарства, задужбинарства.

По среди је лепа љубавна прича: тетка дародавца Бјарна Нилсена, Сесил Нилсен Перић је била највећа љубав нашег сликара, супруга са којом је делио живот.

Тако је део слика као наслеђе припао господину Нилсену који је понудио да четири рада данског зета Јефта Перића поклони Спомен збирци његовог најбољег пријатеља Павла Бељанског.

Након стицања звања фотографског помоћника у загребачком атељеу Михаила Мерчепа, Јефто Перић се одлучио за сликарско школовање: прво на Вишој школи за умјетност и умјетни обрт, а затим на академијама у Загребу (проф. Љ. Бабић, М. Кл. Црнчић и други) и Минхену (проф. Бекер Гиндал и Х. Хофман). Као зрео уметник коначно се формирао на Ècole Nationale Superieure des Beaux-Arts, где му је један од ментора био Пол Сињак.

Упорним копирањем великих мајстора у Лувру, стекао је завидно техничко умеће. У Паризу је редовно излагао с „Независнима” и на Јесењем салону од 1923. године. Самостално се први пут представио публици у Загребу излажући копије (1927).

Крајем двадесетих година у Паризу је упознао Павла Бељанског. Велико пријатељство и међусобно поштовање трајало је све до смрти колекционара (1965), а било је нарочито интензивно од 1935. године – тада се Перић преселио у Београд и добио овлашћење Бељанског да бира и купује слике југословенских уметника за његову збирку.

Од 1937. године био је члан „Ладе” (председник од 1962) и Улуса; редовно је учествовао на њиховим колективним изложбама. Био је један од оснивача Фонда „Ђура Јакшић”. Дугогодишњу педагошку делатност започео је после рата (1947) у Уметничкој школи Улуса, а наставио на новооснованој Академији примењених уметности, прво као ванредни, а затим редовни професор цртања.

Још као студент у Паризу, Перић је прихватио поступак сликања брзим, испрекиданим потезима којег се чврсто придржавао до краја своје сликарске каријере. Бележећи искључиво оно што види, уметник је градио чврсту композицију која се у почетку одликовала јасним ефектима светло-тамног, али је врло брзо замењена неутралнијим тоновима и блажом хармонијом боја. Под утицајем интимизма, Перићева палета је постала ведрија, с већим површинама јарких боја. Највише је сликао пејзаже, градске пределе, интимистичке ентеријере с фигуром, мртве природе и цвеће, портрете и актове, у којима се огледа његово наглашено реалистичко убеђење.

Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: