Четврт века без српске војске на Косову и Метохији: Како Срби данас виде јун 1999. године?

„Тај 15. јун, пре тачно 25 година, на 13 дана пред Видовдан, за Србе на Косову остаће, на жалост, упамћен као датум после кога за њих више није било услова за живот у Пећи, Истоку, Дечанима, Ораховцу, Ђаковици, у Призрену, Вучитрну, Подујеву, Приштини и другим местима, посебно у Метохији, где је многима остало све – куће, цркве, њиве, шуме, ливаде, гробови, сећање“

Планом из Куманова о повлачењу српске војске и полиције са Косова и Метохије, којим је 10. јуна 1999. престала НАТО агресија на Савезну Републику Југославију, било је предвиђено да у уторак 15. јуна у поноћ, у Приштини не буде више ниједног српског војника, а да са улица овог града нестану и последњи униформисани полицајци.

За историју су остале забележене сцене војних возила које се у дугој колони крећу ка централној Србији, а на сваком од њих заденута по једна југословенска (српска) застава. Војска која на бојном пољу није изгубила рат, повлачила се са своје земље политичком одлуком.

Неколико дана пре тог 15. јуна, путем преко Мердара, који Албанци данас сматрају граничним прелазом, а Срби и даље само административном тачком, прелазила је непрегледна “змија” – противавионских система, покретних радара, тенкова, камиона с војницима, ракетама и муницијом. Многи официри НАТО били су у чуду призором, јер су веровали да су тонама бачених авио-бомби и крстарећим ракетама направили много већи резултат, да су десетковали српске снаге, у свом заносу силе, потпуно погрешно, очекивали су преко пута војску у расулу.

Повлачењем српских снага са територије Косова стављена је, дакле, тачка на нелегалну и нехуману НАТО агресију, која је започела 24. марта. Било је то 78 дана жестоког, херојског отпора српске војске против неупоредиво јачег непријатеља, који је бомбама непрестано засипао њене положаје из ваздуха, док су преко албанско-српске границе побуњеничке, терористичке групе, потпомогнуте страним плаћеницима, неуспешно покушавале да изврше копнени пробој у дубину територије јужне српске покрајине. Србија је изгубила многе своје најхрабрије бранитеље на Кошарама, Паштрику и на многим другим местима удара непријатељске силе. У бездушним ударима најсавременијим смртоносним средствима тог времена страдали су цивили, деца, стари, пацијенти у болницама.

Кфор није испунио своју мисију

И док су после 10. јуна 1999. многи грађани Србије славили мир, какав такав, али престанак ратних ужаса, за Србе на Косову и Метохији окончање НАТО агресије значило је почетак новог хорора. Слика која се могла видети одмах иза леђа војних возила у повлачењу то је најбоље наговестила. За тенковима и транспортерима српске војске одмах су забректали избеглички трактори и претоварени аутомобили Срба, у паничном бегу пред ОВК бандама које су већ кренуле да запоседају и тероришу косовске градове и села.

Тај 15. јун, пре тачно 25 година, за Србе на Косову остаће, на жалост, упамћен као датум после кога за њих више није било услова за живот у Пећи, Истоку, Дечанима, Ораховцу, Ђаковици, у Призрену, Вучитрну, Подујеву, Приштини и другим местима, посебно у метохијским селима, где им је остало све – куће, цркве, њиве, шуме, ливаде, гробови, сећање.

Међународне снаге у униформама Кфора нису урадиле свој посао на заштити српског становништва ни близу како су морале. Верујући да им Кфор гарантује животе многи Срби су остављени без икакве заштите пред бандама албанских екстремиста, који су у месецима и годинама након јуна 1999. потпуно несметано спроводили своју “правду”.

„Односи са представницима Кфора, кога је представљао британски генерал Мајк Џексон, били су коректни, према нама су се понашали са поштовањем. Размишљали смо, а и разговарали са представницима Кфора, о томе шта ће се и како дешавати после потписивања споразума. Ми смо стрепели за наше људе на Косову, за Србе који остају иза нас, а оно чега смо се прибојавали се и десило. Врхунац је био погром 2004. године“, рекао је недавно генерал Бранко Крга, члан Штаба Врховне команде током одбране од Нато агресије.

Слађана Добросављевић из Готовуше код Штрпца, сећа се одлично тог јуна 1999. иако је тада тек завршавала основну школу.

“Јуна 1999. године имала сам 15 година и то је био месец препун важних догађаја које сада схватам, а тада, морам да признам, и нисам потпуно. Након потписивања Кумановског споразума бомбардовање је престало, а кренуло је повлачење наше војске и полиције. Сећам се колона војних возила које пролазе нашом општином, младих војника који нам машу, а и ми њима, незнајући колико ће нам невоља у наредном периоду донети тај њихов одлазак. Одмах за њима у колонама су кренули Срби из Призрена који су уплашени за своје животе, понели само најосновније ствари и напустили свој град. Преко Сиринићке жупе кренули су одмах ка централној Србији. Та одлука призренских Срба је једним делом поколебала и нас у Сиринићкој жупи, међутим, један добар део верујућих Срба је био непоклолебљив у погледу свог опстанка, тако да је та њихова чврста одлука била ипак доминантна”, присећа се у даху Слађана, данас успешна новинарка и мајка, која са породицом нема намеру да одустане од живота у својој Сиринићкој жупи.

Највећи број Срба из Штрпца и околине одлучан је да не напушта своје куће и имања, упркос свим страховима и претњама, и данас као и јуна 1999. године.

“Сећам се да су баш у тим данима половином јуна 1999. мештани мога села без оклевања радили на пољима неодложне послове. Иако смо на улицама виђали војнике Кфора који су ушли на Косово, то нам није донело мир и спокој, већ су уследили месеци, али и године страха и неизвесности који нажалост још увек трају. Баш те 1999. године нестале су четири особе из мога села о којима се ни дан данас ништа не зна, док је из околних села од руку албанских екстремиста настрадало неколико особа на најсвирепији начин. Уместо безбрижног младалачког живота и путовања која су имали моји вршњаци у другим земљама, ми смо само када је то неопходно своју општину напуштали у комвојима које су пратили војници КФОР, а који су и поред тога често нападани и каменовани. Био је то живот без основних животних намирница, без електричне енергије коју нисмо имали и по три месеца. Када год би се ситуација мало смирила и живот нормализовао дешавале би се неке ствари које би поново донеле сукобе и тензије”, наводи Слађана Добросављевић за Контекст.

Каљење српског карактера

Марта 2004. године било је најтежих неколико дана у погром над Србима на Косову, када су многи страдали, протерани из својих домова, а запаљене цркве, манастири, куће.

“Иако у мојој општини тада, међу реткима на Косову, није било протеривања и паљења, изгубили смо два живота. На кућном прагу у селу Драјковце убијени су отац и син, иначе мој школски друг. Иако су и све наредне године доносиле само изазове и бројна искушења, ми смо на њима калили своје карактере, тако да сам ја са својом породицом, али и многи други била чврсто везана за своје огњиште, а од тога не одступам ни дан данас”, поручује Слађана.

Ивица Симић из Северне Митровице каже да је од повлачења српске војске и полиције са Косова и Метохије пре четврт века, живот Срба обележио долазак припадника Кфора и многих међународних мисија које су се смењивале из године у годину.

“Иза свих тих размена војника који су одслужили своје и вратили се својим животима, у својим земљама, Србима на Косову остала су сећања првог сусрета са до зуба наоружаним припадницима Кфора, који су у преосталим Србима видели непријатеље и злочинце. Они су дошли 1999. са убеђењем да су Срби покушали да униште Албанце. Али, сада неки други војници у истим униформама као што су тог јуна 1999. носиле њихове колеге, седе у кафићима са Србима, пију пиће са нама без оружја, али са бригом да ће Срби бити заувек прогнани са Косова. Када су у јуну 1999. године дошли на Косово многи војници Кфора нису ни слутили да ће им највећи проблем бити како да заштите Србе. Наратив који је важио у земљама које су учествовале у агресији на Србију је био да су Срби криви за све”, присећа се Симић за Контекст.

Временом се, додаје, однос страних војника мењао.

“Ти људи када су упознали локално становништво мењали су мишљење. Сасвим супротно од предрасуда суочили су се са бројним нападима на Србе, и бруталним прогоном и убијањем Срба. Од убиства 14 жетелаца у Старом Грацку, преко убиства и рањавања српске деце док су се купала на Бистрици у Гораждевцу, до многих отимања имања, паљења кућа, Погрома 2004. године, до исељавања и пустошења српских села, па све до садашњег институционалног насиља, хапшења без основа, забране окупљања на Газиместану током прославе Видовдана и забрана симбола Србије, чак и српских мајица, вишегодишњег држања у затворима људи без оптужница, сумњивих оптужница за ратне злочине баш онда када Срби треба пред косовским судовима да добију неки од хиљада спорова око својих отетих имања”, наводи у даху Симић, који и данас са својом породицом живи у Северној Митровици и упркос свему нема намеру да напушта свој град.

Припадници Кфора нису у многим случајевима успели да ураде оно због чега су добили мадат УН.

“Тога су свесни обични војници док се стиде пред обичним народом, слушајући наређења надређених који никада нису били на Косову, већ су издавали наређења у складу са политиком њихових држава. Многи припадници Кфора су постали српски зетови, лета проводе на Косову и сада преносе истину о ономе што се десило овде у претходних две и по деценије. Кажу, њихов глас се не може чути јер то не преносе медији у њиховим земљама. Кажу да је тешко замислити да ће 19 земаља које су бомбардовале Југославију, а касније спонзорисале насилно отцепљење Косова од Србије, рећи – Извините, погрешили смо“, каже Симић.

Историчар и политички аналитичар Огњен Карановић указује да је четвртвековни историјат јужне српске покрајине од 1999. до данас, у ствари једна континуирана прича о трагедији и муци у којој живе Срби у јужној српској покрајини.

“Несумљиво постоје разлике између јуна 1999. године и јуна 2024. године, али ако ћемо најискреније да покушамо да сагледамо и те разлике и укупну ситуацију у јужној српској покрајини, онда ће нам она углавном указивати на варијације у степену или интензитету трагедије и муке у којој Срби живе. Од јуна 1999. године до данас суштински положај српског народа у јужној српској покрајини није се променио. Уосталом, статистички подаци који су увек крути и сувопарни, ипак су непогрешиви, веома прецизни, говоре о томе колико је Срба живело пре 1999. године на Косовој и Метохији и колико их живи данас. Колико их је живело тамо пре неколико година, а колико их је остало под Куртијевим терором, у јуну 2024. године. То најпрецизније говори о томе каква је то мука и какав је то гето у коме један европски народ живи данас”, подсећа Карановић.

Геополитичке околности су флудине

Немојмо заборавити, додаје, да је Тони Блер ових дана говорио опет, да су наводно НАТО авиони подигнути против Србије како би била заштићена демократија и људска права на Косову.

“Та права никада нису била угрожена када је реч о албанској националној мањини или албанском народу на Косову и Метохији. А, управо од јуна 1999. године, у неким моментима чак и горе него што је то било под турском, османском владавином, Срби живе у једном од последњих гета на овом свету, јер Косово за Србе данас јесте гето. Наравно, јун 2024. године је различит, прво због чињенице да је 1999. вођен отворен рат против српског народа и против државе Србије како би Косово светски моћници отели од Србије. Дакле, водио се рат, водио се отворени погром, оружјем, отвореним терором, огољеним терором, физичким, биолошким уклањањем српског народа. Куртијева политика је, међутим, данас иста, када је реч о албанском сепаратистичком покрету, њихов политички циљ је остао исти, уклањање српског идентитета са Косова. Истоветан је и циљ политичког Запада, уклањање државе Србије из јужне српске покрајине, дакле, ти циљеви се нису променули ни за јоту, али атмосфера и о међународне политичке уколности у којоме се одвија тај процес су се изменили. Ово није данас, када говоримо о Србији, то није Србија из 1999. године. То није Србија која је изолована и понижена. Ово данас није Србија која је била бачена на колена, која у економском и политичком смислу практично није постојала”, објашњава Карановић.

Србија данас, нагласио је, није држава која може било коме да буде лак плен.

“Дакле, највећи утисак, ако поредимо јун из 1999. године и јун из 2024. године, откривамо у том фактицитету да данас исти они креатори зла од пре 25 година, ако и нису променили циљеве од тада, они се данас суочавају са одлучном, стаменом, стабилном државом Србијом, која је свесна и својих могућности и својих лимита, и која у тражењу политичких савезника, као што је то на пример данас Мађарска у оквиру ЕУ, али и јачањем своје одбране, својих војних потенцијала, додатном заштитом своје политичке стабилности и економског напретка, припрема се за онај тренутак када ће реч албанског сепаратистичког покрета бити сасвим ништавна. Наравно, када дође и до промене међународних геополитичких околности, а оне су најфлуиднија категорија у било којој епохи, ако говоримо о светској цивилизацији. Дакле, те околности се увек мењају и оне ће се променити”, закључује Карановић.

Прошло је 25 година, али Србија никад неће с Косова. Догодине у Призрену.

Извор: Косово онлајн

Приредио: Милош Гарић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: