Четврт века епископског достојанства

Пише: Мишо Вујовић

Сећам се тог мајског Сабора наше свете Цркве, када је за епископа изабран јеромонах Јоаникије, игуман Цетињског манастира и ректор Богословије на Цетињу. Познавао сам га годинама раније као смерног и одважног пастира, мудрог и наочитог, тихог и доследног служби Господу, безрезервно оданог Цркви и Народу, спремног да то брани и животом, што је показао од одбране својих ученика до одбране Цркве од насиља одметнуте или окупиране државе.

Пре четврт века када је примио владичанско достојанство над нашим главама бректале су лимене птице носећи нам милосрдне дарове смрти, што нас није ометало да прославимо сваки ваљани разлог који је требало обележити. Тада је званично почела агресија профита над душом која се последњих година све више захуктава.
Тако смо на једном лепом месту на Сави у јеку те сурове одмазде над Правдом и Истином, наздравили новом архипастиру, будућем епископу Будимљанско – никшићком, митрополиту Црногорско – приморском и архиепископу Цетињском Јоаникију Мићовићу.
Ових дана навршава се дванаест година од упокојења нашег заједничког пријатеља и брата, оца Радована Биговића, свестраног ерудите и једног од најгосподственијих клирика српске цркве, човека дијалога и помирења.

О митрополиту Јоаникију писао сам у више наврата и са њим објавио неколико запажених интервјуа – од Дуге, Експрес Политике до Националне ревије Србија, и готово да нема значајнијег догађаја на који се нисмо осврнули, а он лично је око свих тих горућих тема изразио ставове са интегритетом, без колебања или компромиса на штету цркве и народа.
Због таквог држања није омиљен у неким политичким и црквено елитистичким круговима, али код верујућег народа и већине поштених грађана ужива огромно поштовање и наклоност.
Као епископ новоустановљене или оживеле Никшићке и Будумљанске епархије, интегрисане у једну Будимљанско – никшићку, остаће уписан као неимар који је обновио не само запустеле цркве и манастире већ духовни живот, настављајући прокрченом стазом блаженопочившег митрополита Амфилохија, кога данас сврставамо уз Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког.
Том стазом небеских неимара данас корача и Јоаникије Мићовић, смерни слуга Христов и достојни наследник Христових апостола, као и свога монашког имена – носиоца свете благодати, како у преводу са грчког гласи његово име.

Како сам пре извесног времена написао, митрополит Јоаникије не ужива нарочиту наклоност ни званичног Београда, а по свој прилици ни званичне Подгорице.
Званичној Подгорици није по вољи због изричито српских становишта и спремности да на било који начин брани интересе српске цркве и српског народа, не прихватајући двокомпонентну формулацију националног идентитета, док званични Београд иритира његова неспремност да се покори било ком политичком ауторитету, тврде коментатори по службеном задатку, пренебрегавајући чињеницу да СПЦ живи више од било које идеологије, те да је умела адекватно да реши и много деликатније изазове.
Културна баштина Српске православне цркве, као једног од стубова националног идентитета, простире се далеко изван државних граница не само Србије и Црне Горе или Републике Српске већ и обе Југославије, и оне ројалистичке и оне комунистичке.
Митрополит Јоаникије својим држањем изнад идеолошких, племенских и осталих патолошких супротности, настоји да споји то располућено лице Црне Горе, распукле управо по шавовима гена и идентитета.
Нигде као у Црној Гори није укорењена комунистичка идеологија која је, из самобитности Црногораца српског рода, метастазирала у отворену србофобију.
Та болест је данас највише захватила престоно Цетиње, настало управо на отпору српског бића турским ланцима.

И поред отвореног анимозитета према Српској православној цркви, већинско Цетиње, за разлику од бучне исполитизоване мањине, изражава поштовање према новом митрополиту. Још као монах цетињског манастира био спреман да у сваком тренутку укрсти аргументе без узмицања пред снагом силе, обично сирове и нерафинисане, о чему се и данас препричавају анегдоте.

По избору за митрополита на Сабору СПЦ у мају 2022. године, за овај портал објавио сам кратак интервју који је пренело више гласила, из кога издвајам следећу поруку:
„Након епохе митролита Амфилохија, сугурни смо да ће се уз подршку наше Патријаршије и Сабора Српске Православне Цркве наставити његово дело. Немерљив је значај Митрополије црногорско-приморске као светосавске столице настале пре 800 година. Имамо у виду континуитет духовног живота и утицај Митрополије у току њене осамстогодишње историје као изузетно важног дела Српске Православне Цркве“.
Нека овај мој скромни осврт буде честитка поводом четврт века епископског достојанства.
Аксиос!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: