Чича
Пише: Мишо Вујовић
Његова биографија подсећа на колективну историју народа ком је припадао. Тријумфална и трагична, тужна и узвишена, часна у времену бесчашћа:
Победник и јунак три рата, два Балканска и Великом, у четвртом непоражен постао губитник, жигосан и разапет на правди Бога коме је верно служио до задњег часа.
Био је први гералац поробљене и прва жртва осрамоћене и посрнуле Европе. Уместо стрељачког вода, Крцун му је сасуо пун шаржер у главу у присуству јавног тужиоца Милоша Минића и стражара који су га спроводили. Претходно га је опсовао и ударио дршком пиштоља.
Дража се, везан, бранио пљунувши му у лице. Одсекли су му главу, тело уништили киселином и кречом. Лонању су ратних деведесетих ископали и бацили у ужарену пећ смедеревске железаре, сведоче њихови шофери.
Да ли да заварају траг или да обесхрабре све који трагају за његовим земним остацима?
Каква мржња!? Још већи страх џелата. Откуд толика располућеност једног бића!? Српског. Џелат са црвеном жабом на капи окупан у крви својих сународника заклео се свом будућем егзекутору идеолошком вођи да ће се лично обрачунати са реакционарним снагама у Србији. И одржао је обећање, убијајући најпре своје Ужичане без суда и пороте, без права на одбрану и сведоке. Са истом страшћу се обрачунавао са “домаћим издајницима” и својим друговима инфорбировцима.
Био је неприкосновени господар живота и смрти у Србији. Оснивач Озне и њен први шеф у Србији. Прек, инпулсиван, суров и немилосрдан није се устручвао да ноћима ислеђује и терорише утамничене, свестан или не,да је и сам заточеник једне сурове идеологије која ће у име социјалне правде и равноправности оставити огромне последице на колективно биће српског народа. Али и њему пресудити у зениту моћи.
Откуд тако дубок порив за понижењем пораженог и везаног? И то хероја из три рата, четврти трагични да не помињемо.
Дража је био заветник части и војник отаџбине. Није одступио ни када је одступница представљала једини излаз из чељусти бољшевизма. Преживео је Турке, Бугаре, Аустроугаре, Немце и њихове квислинге, али и поред залагања западних савезника, апела велике списатељице Ребеке Вест, Трумановог и Де Головог одликовања, завршио је и без права на опело и обележје последњег почивалишта.
“Остао сам војник убеђен да народ треба да да реч на крају. Убеђен сам да сам био на правом путу. Позивао сам новинаре целог света и тражио мисију црвене армије. Судбина је била немилосрдна према мени када ме је бацила у најтеже вихоре. много сам хтео, много започео, али вихор, светски вихор, однео је мене и мој рад”, рекао је на крају инквизиторског суђења човек о коме и данас круже предрасуде, неистине и контроверзе.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
SLAVA TI DJENERALE,
A NA SRAMOTU DRZAVE DA NEMA TRG GJENERALA U VELIKIM GRADOVIMA,ILI NAZIV ULICA,A SPOMENIK IMA U LIBERVILLU KOD CHICAGA.
PARTIZANI FASISTI SU TE UBILI OD STRAHA,ALI MI TVOJI SLEDBENICI OJACAVAMO BROJNO I SPREMNI SMO DA SE VRATIMO NA TVOJ IDEOLOSKI PUT.
UBISE TE PARTIZANSKI FASISTI,MISLECI DA CE UBITI I TVOJU IDEOLOGIJU.
Od Dražine sudbine strašnija je bila Čingrija Melko, srbina katolika (Dubrovnik, 1. IV. 1873 – Dubrovnik, 8. XII. 1949). Pravo doktorirao u Grazu 1895., nakon čega je u Dubrovniku otvorio advokatsku kancelariju. Do 1905. član Narodne hrvatske stranke, potom Hrvatske stranke. Kao jedan od zagovornika politike »novoga kursa« učestvovao u potpisivanju Riječke rezolucije. Bio je 1903–08. zastupnik u Dalmatinskom saboru, a 1911–18. u Carevinskom vijeću u Beču. U dva navrata obavljao je dužnost dubrovačkoga gradonačelnika (1911–14. i 1919–20), kao i prethodno njegov otac Pero Čingrija. Bio je i član Narodnoga vijeća SHS u Zagrebu te član Privremenoga narodnog predstavništva Kraljevine SHS u Beogradu. U okviru delegacije Kraljevine SHS učestvovao je 1919. i u radu Mirovne konferencije u Parizu. Od 1926. član Narodne radikalne stranke. U razdoblju između dva svjetska rata bio je na čelu uprave Dubrovačke parobrodarske plovidbe, predsjednik Trgovačko-obrtničke komore u Dubrovniku te predsjednik dubrovačkog Saveza za unaprjeđivanje turizma, a 1931. imenovan je za viceguvernera Narodne banke u Beogradu. U brošuri Dubrovnik i hrvatsko pitanje (1939) suprotstavljao se ulasku Dubrovnika u Banovinu Hrvatsku. Talijani ga 1941. privremeno zatvaraju, potom do kraja II. svjetskog rata boravi u Splitu pišući memoare, kojih se rukopis nalazi u Državnom arhivu u Dubrovniku.
I šta je sad tu tragično? Za vreme II Sv.rata piše.memoare u Splitu, ‘Srbin katolik’ član hrvatske szranke..pa viceguverner Narodne banke pa..
Melka je UDBA neprekidno ispitivala, i ako je progonjen i zatvaran i u Austro-Ugarskoj i NDH , zatvaralo, pratilo ga se, prisluškivalo i posmatralo, a UDBA je znala naći načina da i najnevinije privoli na tačno onakva priznanja koja su im trebala kako bi Melko i konačno bio optužen za krivično djelo protiv naroda i države.“Ministarstvo unutarnjih poslova zaključuje iz navedenih činjenica i ako proističe da je dr. Melko Čingrija bio taj koji je svojom privrednom saradnjom s okupatorom jačao potencijal okupatora i njihovih pomagača, te time počinio krivično djelo protiv naroda i države. Kao aktivni saradnik vrhovnih rukovodioca stare Jugoslavije u privrednom i političkom životu proizlazi da je jedan od učesnika-pripremača sramne kapitulacije Jugoslavije, i time počinio krivično djelo protiv naroda i države“, presuđeno je 28. januara 1948. godine. Godinu dana kasnije, Melko je izmrcvaren od siledžija UDBE preminuo, ne ostavivši nasljednika, a opštini Dubrovnik ostavio je svoje jedino blago – velelepnu Vilu Čingriju.
He, he! Kad može Tesla biti proglašen Hrvatom, što ne bi mogao i Draža Mihajlović.
Stevo Moljević, koji je uhvaćen zajedno sa Dražom, bio je kum, zapravo moj đedo je bio vjenčani kum Steve i Franke Moljević. Nakon smrti Steve Moljevića u zatvoru (suđeno je istovremeno i Draži i Stevi), navodno od slijepog crijeva, mi smo nastavili da održavamo bliske odnose sa Frankom i njenim kćerkama radom i Mirom. Ima tu mnogo interesantnih, a neispričanih priča. Sjećam se kao student prve godine, došla je Franka prvi put u Banjaluka, da posjeti Stevin grob (živjeli su cijelo posljeratno vrijeme pod velikim pritiskom, jer je kćerka Mira pobjegla sa Četnicima u Južnu Ameriku, a Stevo skončao u zatvoru). Sjećam se Franke, bila krupna žena u dugoj crnoj haljini, sa velikim zlatnim krstom na lancu oko vrata. Otišle su baka i ona u crkvu da daju parastos Stevi. U punoj crkvi niko im nije smio prići, samo moja strina, tako i n agroblju.
Zlikovci, zazirali su i od njegovog groba! Evo ko je preteča Belivuka, partizan Krcun! Zemlja ga iz sebe isturila, nemao mira na onom svijetu!
A taj gore navedeni je lično odgovoran(odmah posle Tita) zašto Dražinog groba nema,niti ga moze biti…