ИН4С

ИН4С портал

Чија су наша дјеца?

1 min read

Уједињина Црна Гора

Пише: Александар Ракочевић, члан Предсједништва Уједињене

Ако нам је, као Баранима, немар или незаинтересованост ресорног министарства изговор за занемаривање наше, барске дјеце, онда је најпоштеније да се не бавимо локалном политиком.

Поштеније је да локално самоуправљање препустимо неком ко ће имати слуха и за оне људе који немају право да бирају и да буду бирани- нашим дјацима. Неком, ко ће за нашу дјецу да се бори и довија на све начине како би доскочио или “прескочио” немарно министарство или необавијештеног министра.

Локални политичар би требало да се бори за своју локалну заједницу, почев од своје улице па до последњег изборног мјеста у општини. Или то, или да се, једноставно, врати ономе чиме се бавио прије политике. У противном, ако локал користи као одскочну даску за државне висине, може му се догодити да постане министар или посланик, а да у родном граду нема с ким попити кафу, кад му сјутра мандат буде јуче. Јер, црногорска политичка сцена је ионако довољно естрадна, да не постоји потреба за новим и љепшим глумцима, нарочито у другоразредној продукцији, каква би била локална. Ако на државном или државничком нивоу постоје непремостиве препреке да се води политика у интересу градјана због објективних разлога, који произилазе из медјународних обавеза, макар је на локалу политичар растерећен таквог баласта, па би требало да му служи на част ако је у прилици да допринесе заједници за коју је везао свој живот и животе чланова своје породице. Част је залагати се за комшије, знане и незнане, за суграђане не обије барске обале, у све три конфесије. Такви су људи у тиму Демократа, Европе сад и Уједињене у Бару. До краја посвећени свом граду.

Са контра стране имамо ДПС који се камуфлирао у плаветнило и окитио слоганом “права ствар”. По колико само основа тако нешто није у реду. Међутим, овом приликом, само о барској дјеци и још понечему, посредно везаним за њих.

Иза “праве свари” стоји тродеценијско занемаривање дјеце овог града, а има ли горе рекламе и егзактнијег доказа ноторног нерада, од занемаривања сопствене дјечурлије? Зато је и у погледу мјере доброг укуса избор слогана, у најмању руку, што би рекла моја ћеркица којој су у прва три разреда промијењене 4 учитељице “фујчина!” или, како би то рекао њихов неприкосновени вожд, у свом виралном гифу “салдо – нула!” Како је уопште могуће да је најмање 40 генерација барских ученика прошло кроз основне и средње школе овог града, а да ни “мобилијар” ни подлога вањских школских терена за физичко нису никада промијењени, адаптирани, нашминкани? Ако се уопште мобилијаром може назвати гвожђурија која је прије секундарна сировина него голови и ако се подлогом може назвати асфалт. Међу тим генерацијама је био и актуелни предсједник општине, којем је стара већина тек јуче дала мандат на још 4 године, а нова му га већ сјутра одузима, па ће због тога још и тужити државу.

Голови, чије закачке не памте мреже, али памте комаде опреме за физичко и асфалт који памти крви колико и зноја од поразбијаних кољена и лаката у жару борбе, ако је од баруштина после кише до борбе уопште и долазило. Кошеви, у најређем и најбољем случају немају мрежицу, а у најчешћем и најгорем – нема коша.

У међувремену је изашао и Ајфон 14, који је, не сумњам, дошао или стиже у посјед локалних старешина – јер им треба. Када би се само сјетили телефона из времена када су се препирали – да ли је или није го, и ко ће по лопту, јер није било ни мрежице ни мреже да је заустави, можда би им и пало на памет да обрадују клинце, и одлуче да реновирају и адаптирају свако ђачко игралиште на територији општине све до једног.

Но, то сад није ни важно, то ће ионако да заврши нова власт и то у најкраћем року, а сигуран сам да ће се на њихов позив одазвати и донатори, приватни партнери, уз повлачење средстава из адекватних фондова али и опредјељеним средствима из општинског буџета.

Они су имали и времена и прилике, а нарочито довољно новца за тако нешто, обзиром на лукративне капиталне буџете из периода инвестиционог бума, како су од милоште звали најезду руских девиза, којим су спашавали ликвидност Прве (и једине) банке.

Један једини позитиван примјер приватно-јавног партнерства, упадљиво штрчи у центру града, подсјећајући их у ком правцу би требало да размишљају, а ради се о терену ОШ Блажо Јоков Орландић. Високо оградјен терен, са професионалном подлогом, са ФИБА лиценцом, која је за баскет 3×3 у употреби у 80 земаља свијета. Та подлога је погодна за све спортове, скоро је немогуће повриједити се, лака је за монтирање, има чак и ув заштиту а и одличну дренажу, па поменуте баруштине не представљају препреку за игру. Ту су и трибине и импровизоване свлачионице, тако да, у овом тренутку, дјеца из других школа жешће завиде дјеци из БЈО.

У међувремену, “права ствар” шминка “нашу”, барску, половину трга за преко 600 000 €, правећи контраст са оном, за старије локалце “сентименталном” половином од преко улице, у власништву познатог бизнисмена који ће нам то једног дана све продати по папреној цијени, кад се већ неко није на вријеме сјетио да учини “праву ствар” и откупи сопствени епицентар града по багателној.

Наравно, одсуство сваког осјећаја за приоритете јесте реална сметња реалној потреби да се на мјесту 90 посјечених чемпреса, који су сада квалитетна грађа у непознатој пилани и за непознате новце, изгради можда још једно јавно игралиште, са пропратним мобилијаром за теретану на отвореном. Ипак, као неко коме тераса гледа право на згариште чувеног екоцида, не могу да се отмем утиску да је, умјесто тундре у зачећу, на том мјесту могло да се поправи стање, умјесто чега се од трга градио трг. Но, можда “Права ствар” планира да учини још једну “праву ствар” и да поменуту локацију уступи на газдовање ЈП Румија, задуженом за узгој, заштиту и лов дивљачи или да нама, којима тераса гледа на зараслу ливаду у центру града, подијеле карабине, па да припуцамо недељом припуцамо на препелице.

Да се не измотавам и не дубим дигресију, враћам се на образовање. Дакле, “чија су наша дјеца?” У чијој су надлежности и да ли је то пресудно када се ради о њиховој будућности, безбједности, угодјају, радости која проистиче из тог угодјаја, евентуалном препознавању талената медју клинцима из града који је дао 2 НБА кошаркаша, чак и у оваквим условима?

На жалост, као да нису наша, већ ресорног министарства, па ни унутар појединих школа није много боља ситуација. Лопта некад одскочи а некад се забоде у трули паркет, али далеко од тога да је све у спорту, и овај осврт није само о слици и прилици коју сви виде, већ о образовању у Бару уопште, и мјери у којој се оно може побољшати, заобилазећи надлежне који не показују интересовање.

По сведочењу дјеце и наставника, кабинети за природне науке су тек учионице са застарелим реквизитима, из доба њихових очева, па и дједова. Тј. дједови су баратали новим реквизитима за то вријеме а преносе се с кољена на кољено као епска пјесма. Не сјећам се да је моја генерација сецирала жабе, мада не знам ни да ли би то данас било хумано и “политички коректно”, уколико жаба није на менију. Не сјећам се ни да смо вирнули у микроскоп, произвели неку реакцију у кабинету хемије или праксом доказали теорију у кабинету физике, опремљеним дрвеним лењиром. Знам само да је статус qуо и даље на снази, а како смо научили да тапкања у мјесту нема, барско школство назадује. Нико не може да ме убиједи да је локална самоуправа ту беспомоћна. Једноставно је: ако стотињак ловаца има своје јавно предузеће, зашто не би постојао неки секретаријат за подршку школству? Када се изгради нова школа у Шушњу, локални ДПС се хвали тиме као да су је подигли својим рукама. Када је лоше, то није до њих.

Политички конкретно, ево анализе: Наши су ђаци последњи или претпоследњи на ПИСА тестирањима, која су највеће међународно истраживање у области образовања. Тестовима се процјењују знања која су ученици стекли током школовања у два главна домена: математика и природне науке. Укратко, сви они предмети за које нема услова за озбиљније изучавање у нашим “кабинетима”. Сигуран сам, да их има, да би и наша дјеца била медју првима.

Овдје, пак, заиста престају могућности локалних политичара, чији је посао да пронадју начин а не изговор. То што фали наставног кадра, (у Бару, конкретно, 18 наставника математике) не може да надокнади локална самоуправа, јер је образовни систем систематски урушаван годинама и са јасним циљем, и то са самог врха пирамиде, ка дну. Једноставно, основане су нове средње школе, са лабавим критеријумима оцјењивања, стандард опао и у гимназијама, а родитељи ко родитељи- помислили да су и њихова дјеца за факултет. Када су још радиле плаве торбе и бијеле коверте, Душко Кнежевић је први намирисао новац у образовању, па је Ђукановић, као неко са добрим њухом за “праве ствари”, заједно са, данас већ слободе лишеним партнером, Веселином Вукотићем почео да преписује, добили смо и у Бару малу фабрику менаџера, па се данас дуже чека на аутолимара него на трансплантацију јетре а вариоци праве паре као контролори лета. За то вријеме, на бироу рада, своје компаније чека армија менаџера.

Све ово пишем као грађанин Бара и као отац талентованих клинаца. Жеља ми је да подржим људе који имају жеље и воље, који желе да промијене слику града коју ми је, у једној реченици, описала једна старија руска господја коју сам повезао од цркве св. Николе до града, а која је на моје питање: “Зашто живите у Бару а не у Петербургу” рекла: “Зато што је Бар одично мјесто за пензионере”.

Неки људи желе то да промијене, и као отац основца који тек показује склоности ка природним наукама, који не пропушта кошаркашки тренинг, а након тренинга се бори за своје мјесто под кошем, једним од два, на једном једином јавном игралишту, које једино и јесте права ствар, али толико недопустиво, несхватљиво и неукусно- усамљен примјер и производ припрема за ове изборе, на којима ћу подржати најјачу опозициону листу.

То је листа коју чини тројна коалиција Демократа, Покрета “Европа Сад” и Уједињене Црне Горе, тима локалних политичара којима су решења императив а изговори непознаница. Идемо, људи!

Није црногорски ако није српски; илустрација: ИН4С
Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

1 thought on “Чија су наша дјеца?

  1. LIJEPO NAPISANO I REALNO.PROFESORA MATEMATIKE NEMA JER JE TAJ STUDIJ MNOGO TESKO ZAVRSITI,A POSLE TOGA SLIJEDI TEZAK POSAO SA DJECOM ZA SKROMNU PLATU.PROVELA SAM U UCIONICI SKORO 40 GOD.KAO NASTAVNICA MATEMATIKE,USPJESNO SAM RADILA I MNOGO DJAKA UCILA,SVAKOGA NESTO NAUCILA…NI STANA NI POVOLJNOG KREDITA NI PLACENOG PREVOZA NEMA..PENZIJA SKROMNA.SLAZEM SE DA TREBA POSVETITI DJECI NAJVECU PAZNJU,A ZA TO JE PRVO POTREBNO DOSTOJANSTVO PROSVJETNIH RADNIKA KOJE JE GODINAMA SROZAVANO.SADA JE VAZNO DA SE NASTAVA ,POSEBNO MATEMATIKE ,ODRZAVA ,A KVALITET BEZ STRUCNOG KADRA JE VRLO UPITAN.BICE SVE VISE MENADJERA,A MANJE PRAVIH STRUCNJAKA IZ PRIRODNIH NAUKA…POLITICARA CE,SVAKAKO ,BITI IZ SVIH BRANSI.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *