„Чикашки Кенијац“ одлази у историју, и то с великим мрљама

“Олимпијски циклус” је протекао откако је наставак боравка у Белој кући осигурао Барак Обама, личност која је са ореолом “чикашког Кенијца” стигла на “светски престо” четири године раније, у релативно стабилним околностима, али већ поштено замршеним односима у игри.

Перфектну биографију је унео у Белу кућу. Прошао је све хијерархијске нивое у друштву, човек система који је из године у годину сазнавао како систем функционише, све до момента када је требало да постане ново име на списку историјских личности.

Успео је да оконча неке вишегодишње, али и вишедеценијске проблеме. Његов режим је уклонио Осаму бин Ладена, највећи непријатељ је елиминисан и због тога се може сматрати победником у односу на своје претходнике из блиске прошлости.

Систем који је предводио је потпуно релаксирао односе са Кубом, иако су се пред сам крај његовог другог мандата појавиле гласине да ће у трку за јаче војно пријатељство са блиским савезником активно да се укључи и Москва.

Сноси велики део одговорности за оно што се догодило у Либији и последице “увођења демократије”, од државе која је живела у неком свом систему, који није сличан англосаксонском настала је рушевина и трајни извор нестабилности у целом региону.

“Арапско пролеће” ће остати уписан као један од догађаја који су значајно утицали на дешавања на светском политичком игралишту, али и низ ситуација које су довеле до великих цивилних жртава, проблема који се не могу решити преко ноћи и мучки тешког живота за обичног човека.

Тунис, Египат, Јемен, па све до Нигерије и Боко харама, па са тим у вези и Исламском државом, Блер-Буш блефовима и катастрофалним одлукама, све ће то остати иза човека који је у Белу кућу ушао као припадник расе која није доминантна и који је имао политичку и моралну обавезу да води више рачуна на различитостима.

Централну тачку тренутно највећег светског проблема, због ког је Европска унија доведена пред колапс чини његов захтев да Башар ел Асад напусти функцију председника Сирије, по цену финансирања група за оружану борбу против система, што нужно доводи до одговора државе и неизбежног грађанског рата.

Оправданост таквих захтева ће можда некада бити тема за бављење некаквих комисија за испитивање, као у случају Тонија Блера, Џорџа Буша и Ирака, али ће Обама свакако остати упамћен као један од највећих заговорника промене државног система у Сирији.

Интереси других страна су ту довели до потеза који су се косили са америчким, односи са Русијом су из ситуације у ситуацију све гори, договори су практично немогући, сакривени под пасивном агресијом коју опет и неки други виде као шансу за доказивање.

Док је на другој страни имао Дмитрија Медведева, било је осмеха, када се вратио Владимир Путин односи су се драстично погоршали, рат у Украјини се нашао између интереса две велике силе и ту пријатељства нема, иако су блиски сарадници обојице председника добро функционисали. Добро, али неефикасно.

И све то када се умеша у предизборну кампању двоје главних кандидата добије се комплетан хаос у комуникацији, уз шумове изазивају таласања у Европској унији, а нарочито код оних држава које претендују да постану део тог, више не толико пожељног, система националних држава.

Ако се на компромис око иранског нуклеарног програма гледа као позитивну ствар и вредан допринос светском миру, онда све оно што је у вези са јаким играчима са Далеког Истока није никако боље и прети да се заоштри.

Говорио је у Хирошими, није се извинио, са Јужном Корејом је учврстио партнерство, али је зато Ким Џонг-ун постао толико непредвидив да се у Вашингтону није баш мирно седело. С обзиром на то какви кандидати конкуришу за његовог наследника, прича ће ту постати све компликованија.

На унутрашњем плану, који је потом изазвао хаос у свету, највећи изазов му је била економска криза, такозвана Велика рецесија, највећи економски пад од Велике депресије и догађај који је пресудно утицао на то како данас изгледа свет.

Његова администрација је предузела низ мера, које су од 2009. године, када је стопа незапослености износила 9,3 одсто, до 2015. тај статистички параметар “вратили” на стање од пре почетка кризе, чак и умањивши резултат из 2008. (5,8%) на 5,3%.

Такође, дефицит је са 1,4 билиона долара смањен за прву цифру и све то до 2015. године, а уз то његов кабинет се пажљиво бавио реформама Вол стрита, како у будућности не би дошло до новог хаоса и кризе из које свет не може да изађе неоштећен.

У Белој кући је желео да уведе некакав ред и донео је документ којим забрањује запошљавање у администрацији особа које су у претходне две године радиле као лобисти у сферама политике или бизниса за које се кандидују.

Политико је дошао до података који сведоче да није баш потпуно успео у тој намери, али је успео да избегне сукобе интереса, који су често стављни као велики баласт претходним режимима.

Путер на главу својим претходницима, пре свега Џорџу Бушу, Обамин кабинет је додао отварањем “тајних докумената” о начинима “обраде” осумњичених за тероризам. Ипак, било је и бољих у томе и Обама није имао разумевања – пример Едварда Сноудена је идеална слика двоструких аршина и жеље да се ипак понешто и сакрије.

Разумевања је било за друге ствари, за време Обамине друге владавине “распуштен” је затвор Гвантанамо, озлоглашено место изоловано од света које је било принудни дом свима онима који су на било који начин били осумњичени за терористичке активности. Ти људи су пуштени и расути по свету, неки од њих и у Србији.

Велика мрља на његову председничку каријеру, која је требало да постане први прави пострасистички период у историји САД је управо пораст нетрпељивости, потпуни расни расцеп друштва и отворени рат полиције и Афроамериканаца.

Убиства ненаоружаних особа исте боје коже као председника не иду њему на част, а уз његово име ће у историјским белешкама писати, поред тога да је први црнац на челу САД и то да је први црнац на челу САД за чијег вакта су белци у униформама убијали црнце. Ако се томе дода и податак да је његов завичај, његов Чикаго познатији под надимком Чирак (Chiraq)…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: