Ципелићи

Пише: Емило Лабудовић

Већ трећи дан сипи, као кроз густо сито просијана, ситна, упорна и већ досадна јесења киша. Толико потребна и неопходна да надоји жедна поља, пресахле изворе и потоке, да нахрани ријеку на издисају, својом недостатношћу само појачава жеђ и вапај природе која добар пљусак прижељкује више од пола године. Једини видљив траг њеног присуства су замагљени прозори, посивјели видици и раскаљани путеви чија се иловача просто отима за чизме, опанке и понеку ципелу која залута у овај од свијета затурени невиђбог. И док кроз прозор, избраздан путањама капљица, покушавам да докучим расплинути пејзаж касне јесени, присјећам се оне старе народне да „чизма главј чува“. Мада ми, осим у алегорији, никад није било јасно зашто је „шубара квари“, тим прије што је изрека настала далеко, далеко прије него она толико проскрибована шубара, али ово за чизму бих свједочио на сваком суду. Јер данас, а и не само данас, без добрих чизама тешко би било главу пронијети селом па и да вам је три шубаре и кишобрана чувају.

За ципелу кажу да је млађа, много нежнија, префињенија и суптилнија чизмина сестра и овдје се, добро очишћена и новином испуњена (да не изгуби фазон), чува и носи под пазухом до пред сами праг тамо гдје се запутило. Стога је ципела за ове моје нешто што се не потрже уза сваку и што се чува за оне, овдје додуше ријетке, прилике када се чизма и опанак, блатњави и искрзани, чине недостојним и непристојним. Од свих ципела с највише пажње и скоро пијетета се односи према оним сватовским и оним намијењеним последњем путовању, које се не шнирају и у којима се не гази. Зато се уопште не зачудих комшији који се ономад, загледан у призор мноштва ципела свих бројева, облика и фазона поређаних на подгоричком „Римском тргу“, прекрсти лијевом и опсова кроз брке. „Е, мој комшија, рече више себи него мени, далеко смо догурали, само не знам куд смо ово кренули и докле ћемо стићи“?

Оста његово питање неодговорено али за њим, осим мириса дувана херцеговца, оста суморна истина да на њега или нема одговора или су могуће његове бројне варијанте, али ни једна близу здравој памети. На страну покушај огранизатора овог перформанса испод најниже црте људског достојанства и моралног суноврата, у којем ни смрт више није достојна неподијељеног пијетета, да му наметну значење протеста против небриге и немоћи државе да заузда епидемију, слика са трга је свједочила само о дну које смо као друштво дотакли.

Апсолутно је право просјечно информисаног грађанина да буде незадовољан и да своје незадовољство изрази јавно, чак и онда кад дубоко није у праву. Али, то право никако не припада онима који добро знају да нијесу у праву. Поготово онима који су, мада их заклетва коју су положили обавезује да буду у центру настојања да се пошаст ублажи и заустави, поизмакли дупе на безбједно одстојање и са ивице плочника хушкају на колеге које су давно потрли границу између дана и ноћи. Још мање на то има право онај блазирани са Цетиња који се, док је био на државним јаслама, жив није чуо па сад свим средствима покушава да своје дупе опет истури за неки нови ангажман.

Колико год слика са трга била огавна и бласфемична, колико год подсјећала на већ виђено са новосадског кеја, она је само дјелић мозаика наше стварности који ововремени „ципелићи“ покушавају да наметну. Мозаик који неодољиво подсјећа на тридесете године прошлог вијека када је бити другачији у сваком погледу значило паљевину, убиство или прогон у душегупке концентрационих логора. Довољно је само ослушнути њихово свакодневно ламентирање над наводно угроженом Црном Гором па чути недвосмислену поруку да другачијем нема мјеста и да је све што нијесу они или није по њиховом непријатељско, туђе и пријетеће. Под плаштом наводне борбе против.фашизма полако се шири атмосфера неофашизма, атмосфера у којој се читав један народ стигматизује и разапиње на страдалнички крст на врх ововремене Голготе новог свјетског поретка и покушаја „западњачења“ балканског простора. Као што су у нацистичкој Њемачкој Јевреји били кривци за све и изговор за најмрачније методе истребљења неподобних, овдашњи „ципелићи“ то исто приписују Србима. Оне домаће су, без изузетка, прогласили петом колоном оних из Београда, цркву, до јуче заједничку и јединствену, страном и окупаторском, а језик којим су проговорили још са мајчине сисе и описменили се – туђим. Они најекстремнији, по узору на нову „сабраћу“ из Загреба, показују на излазна врата и призивају нове тракторске колоне и пријете изгоном сваке врсте, а све се сублимише оном чувеном поруком са цетињских билборда да „литија на Цетињу неће бити“ која је завршена невиђеном срамотом онемогућавања хиротонисања Митрополита усред сједишта Митрополије.

Симболика поређаних ципела је етаблирана као подсјећање на најмрачније вријеме савремене цивилизације, вријеме фашизма. Шта год да су, наводно, хтјели организатори „ципелијаде“ са Римског трга, како они који су одмакли тако и они који примичу своја дупета, суштина је иста – неподношљива лакоћа жигосања и упирања прстом у очи оних који су криви само због тога што нијесу исти. И министарка здравља којој је, наводно, све било адресирано, није крива толико због тога што није Супермен већ најприје због чињенице да није из ДПС и што је – Српкиња. А онај њене „колега“ који се најгласније бацао клетвом на њену „неспособност“ тешко да би за своје црногорчење ни за кољено даље од себе нашао свједока у свом родослову јер су му сви из Старе Херцеговине. „Ципелиће“ то, међутим, не интересује. Трагом америчко – бриселске директиве да представницима другачијих, поготово ако су Срби, осим појединачно и спорадично, није мјесто ни у чему пресудном за Црну Гору, користи се свака прилика да се оцрне и прогласе главним кочничарима такозваног пута у ЕУ. Ону исту ЕУ из које нам је колико јуче отворено поручише да тамо за нас мјеста нема, а за коју су „ципелићи“ наводно спремни да изгину.

Киша и даље ромиња кроз огољеле гране на оцвала поља и почађале кровове под чијим се настрешницама, поређане у врсту, гурају чизме и опанци. Јер, као нигдје другдје, овдје чизма главу чува. А што се другог дијела пословице тиче, можда би је могла надомјестити она која гласи: „ками капи на манитој глави“, па макар била и шубара која се „ципелићима“ привиђа на свакој српској глави.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: