Ћирилица – темељ одржања народног карактера (дио III)

Пише: Веселин Матовић, одломак из књиге „Ћирилица и латиногорица“

3. Напуштање ћирилице – морално питање

Можда се с овом Митрополитовом тврдњом савремена социолингвистичка наука и не би у свему сложила, али њену тачност и далековидост потврђује, најубједљивије рекло би се, управо наше вријеме. Масовно напуштање праотачког и прелазак на латинско писмо, као ре-зултат мишљења по туђим, наметнутим обрасцима, показало се као један од најразорнијих социопатогених чинилаца, који већ деценијама неумољиво разједа национално, културно, језичко и, уопште, духовно биће српског народа.
Некад је то био знак унијаћења и турчења, у комунистичком времену знак атеизације, данас – еврофилства и мондијализма (у Црној Гори – монтенегризације). Да-кле, свагда и засигурно – доказ недостатка националне емоције, самосвијести и саморазумијевања, тј. раслабљеног „народног карактера“, из чега се рађају самопрезир и одрођеност, а затим и мржња према властитом народу, вјери, језику и култури, да би се на крају цијела та морално-психолошка конвулзија завршила претапањем у друге вјере и народе.
Ту појаву „мрзости на своје име“, по свему судећи специфично српску, запазили су и прецизно формулисали, прво Вук Караџић у познатом тексту Срби сви и свуда (1839), а затим и Његош у Лажном цару Шћепану Малом. Као одговор на питање „зашто је код нас мимо остале народе (а особито мимо Арнауте)… могла… настати оваква мрзост, да народ и на име своје омрзне“, Вук наводи историјске околности које су српски народ навеле, прво на диобу узроковану диобом Цркве, па „главни дио народа… наручнији Цариграду, остане с Грцима, а приморци се прилијепе Римљанима“.

„Бојећи се српских краљева из Херцеговине“, којима су „често и данак плаћали“, приморци с временом почну да мрзе „јачу и силнију браћу своју преко брда“ и, „мало-помало приме и латинска слова… и само народно име оставе њима“. На другој страни, с доласком Турака, почиње превјеравање, прије свега „го-споде“, која се „изнајприје истурчила“, а онда, „примивши закон, не само сасвијем друкчији од њиховога него и на другоме језику и с другијем писмом“, одбацивањем свог имена, „постарала (се) још већма разликовати“ од своје раје. Али да се ова „не би „дичила“ својим српским именом, „назову (је) власима“. Вук даље просуђује да су Срби били побожнији од Арнаута, који „нијесу имали свога писма ни књига на своме језику“, па се „ни хриш-ћански закон никад међу њима није био учврстио“, а Срби су „имали и више господе која се доста разликовала од простога народа“, да би на крају извео закључак: „Као што су ови потурчењаци (Срби) прије у хришћанскоме закону били побожни, тако исто постану и у турскоме, и данас може бити да у цијеломе закону Мухамедову нема побожнијих људи од Бошњака“.
Овдје је посебно важно уочити Вуково инсистирање на писму као идентитетској одредници, важнијој чак и од вјерског опредјељења. Наиме, по његовом мишљењу, тек с примањем „латинских слова“, и „другог писма“ (арапског), а не „римског“ или „Мухамедовог закона“, Срби коначно „остављају“ и своје народно име, тј. престају бити Србима! То је Вуков одговор на питање куд су данас кренули и Срби и Црногорци који се одричу ћирилице!
Међутим, за разлику од Вука, који покушава „наћи узроке“ због којих су „римски и турски Срби изгубили своје народно име“, не упуштајући се, као објективан ис-торичар, у сагледавање етичке стране ове појаве, Његош, заправо његов јунак Теодосија Мркојевић, у томе види, прије свега, неопростив морални прекршај, проистекао из раслабљеног народног карактера:
Ми смо Срби народ најнесрећни:
Сваки Србин који се превјери –
Просто вјеру што загрли другу,
Но му просто не било пред Богом
Што оцрни образ пред свијетом,
Те се звати Србином не хоће.
Квалификатив „најнесрећни“ овдје је употријебљен у значењу моралне одреднице. И данас се у народу каже за морално проблематичну особу – „несрећа“, „она несрећа“, или: „Ми смо несретан народ“, у смислу: „Ми смо морално непостојан, превртљив, неваљао народ“. Одрођавање, раскорјењивање, одрицање од свог имена, за Теодосију (или Његоша), монаха, неупоредиво је већи гријех од превјеравања, према чему је он веома толерантан па га може и опростити. Исламизација и католичење нијесу, дакле, за њега искључиви носиоци негативитета, него су то „турчење“ и „латињење“, одрицање од свог имена и коријена, што је обавезно подразумијевало и непријатељство према свом народу, тј. – издају. Ово би, разумије се, могао бити Његошев одговор на исто питање које смо Вуку поставили!
Напуштање праотачког писма и прихватање латинице међу Србима било је, несумњиво у свим временима, превасходно етичко питање, питање „карактера“, како по-гађа и митрополит Мојсије Путник, прије скоро 230 година.
У томе је знатног удјела увијек имала сваком добро позната склоност поткупљивости и корупционаштву, тј. скоројевићки дух и морална непостојаност врха наше интелигенције, углавном „сељачког, полусељачког или племенско-патријархалног“ поријекла, која се, како убједљиво, тридесетих година прошлог вијека, расуђује Владимир Дворниковић у својој судији Карактерологија Ју-гословена, „из најнижег стања подигла високо и у тој ви-сини изгубила равнотежу“, односно „обољела од великог иностранства, па све што је народно њој постаје страно и далеко, …народним обичајима они се ‘чуде’, народне из-разе ‘не познају’, народну песму избегавају, а ‘дивљачким гуслама’ се отворено ругају“ (Дворниковић 1939: 827-833). Тој појави нарочито је погодовало комунистичко, али је метастазичне размјере достигла тек у данашњем, поскомунистичком, тзв. транзицијском времену. Посебно овдје, у Црној Гори, гдје се корупција, непотизам и полтронство, заклоњени иза лажне племенско-братственичке солидарности (тзв. племенско-братственичких веза), сматрају не само нормалним него чак и обавезујућим понашањем, обичајном нормом, то јест културним обрасцем на основу кога се одвија укупан друштвени живот овдашњи, од обданишта до универзитета.
Дочим, ћифтинска предаја, или продаја (директна или индиректна, свеједно) културног насљеђа и духовних добара (у шта, на првом мјесту, спада признање преиме-новањâ српског у непостојеће „политичке језике“, које само собом повлачи и отуђење знатног дијела културне баштине сопственог народа), биће несумњиво уписана као јединствено наш допринос „универзалној историји бешчашћа“.
Ту врсту корупције, која директно пада на савјест српске интелигенције, одавно инфициране вирусом тзв. „утилитарног хуманизма“, тј. евроатлантског протестантског прагматизма, нажалост, може санкционисати само историја, а питање је хоће ли и она. Питање је хоће ли и поезија, пошто се и она већ добрано позиционирала „с ону страну добра и зла“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: