ИН4С

ИН4С портал

Ћирилица – темељ одржања народног карактера (дио I)

1 min read

Поносни на своје српско

Пише: Веселин Матовић, одломак из књиге „Ћирилица и латиногорица“

1. Ћирилица – писмо све три конфесије

Историја српског народа, поред свих других, биље-жи и двије побуне због забране ћирилице, обје против истог њеног прогонитеља – Аустроугарске царевине. Так-вих забрана, званичних и незваничних, било је кудикамо више (једну је спровео и пјесник Иван Мажуранић, за вријеме свог бановања од 1873. до 1880. године), али оне никада нијесу имале значајнијег учинка у народу, чак ни на просторима који су били под најјачим притиском ла-тинизације: Далмација, Банија, Славонија, Срем, тј. простор некадашње Војне Крајине. Срби су, и поред свих искушења, углавном остајали вјерни свом праотачком писму, све до новијех времена, увијек га доживљавајући као знамен без кога не би били оно што јесу. Дешавало се и да превјере (често и масовно, мора се признати), али и тада је посљедње што су напуштали била ћирилица. Многи Срби католици у Далмацији, Дубровнику, Боки которској и другдје, служили су се ћирилицом, као и фратри у Босни и Славонији, све до 18. вијека. Познати писац, надбискуп барски и примас српски Андрија Змајевић (1624–1694), који је за себе говорио да је „ватрени католик и ватрени Србин“, поред латинског писма, служио се и ћирилицом. Његов синовац Вићентије (Вицко) Змајевић (1670–1745), такође надбискуп барски, касније и задарски, познат као жестоки противник православља у Далмацији, хвали се да је „извјежбан у српским словима“. У Босни су и муслимани и католици, као и православни, писали ћирилицом, све до доласка Аустроугарске, 1878, када је у школама уведена ћирилица за православне, а ла-тиница за католике и муслимане .
Чакавци Хрвати и покатоличени Срби у Приморју и Далмацији служили су се, поред латинског писма, и глагољицом све до краја 18. вијека, и, углавном, добро познавали и ћирилицу.
Но, за разлику од католичког становништва на балканском простору, које се, будући добрим дијелом српског етничког поријекла, а и због неподесности туђег, ла-тинског писма, често служило ћирилицом, Срби православни, осим ријетких појединаца, никада се и нигдје (а посебно не у „најћириличнијој“ републици бившe Југославијe Црној Гори), до 1918. године, нијесу служили ла-тинским писмом, ни латиницом. (Истина, Јован Скерлић, страствени сљедбеник југословенства, 1913. године, у познатој анкети Српског књижевног гласника, заступао је идеју да, зарад будућег државног заједништва са Хрватима, Срби прихвате латиницу, а Хрвати екавицу. Та идеја, разумије се, била је обострано одбачена и није имала никаквих практичних посљедица.) Католици несрби на јужнословенским просторима, дакле – чакавци и кајкавци, Хрвати, служили су се, осим глагољицом, латинским писмом од њиховог покатоличења, након Сплитског сабора 1059, и, углавном, поред свог чакавског и кајкавског – латинским, италијанским, мађарским и њемачким језиком, све до 1835, када су тзв. илирци и њихов предводник Људевит Гај прихватили српски (штокавски) као свој књижевни језик и с њим латиницу, коју је, по мишљењу неких српских лингвиста, Вук Караџић 1827. год. прилагодио гласовном систему српског језика, уколико то није, по мишљењу других (Белић, Ивић), сам Гај урадио.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

1 thought on “Ћирилица – темељ одржања народног карактера (дио I)

  1. Mislim da je ova kampanja pogrešno orijentisana. Onome ko se dvoumi treba sugerisati da će, ako se izjasni kao Crnogorac, sam sebe ispisati iz Teslinog i Pupinovog naroda, iz naroda Milankovića, Andrića, Pekića… Vuka i Dositeja… Ostaće mu Dejo Savićević i poneki pisac lokalnog značaja. To treba na bilborde.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *