Ћирилица у Црној Гори „дише“ на шкргама!

Пише: Радко Гарчевић, оснивача НВО „Сердар“

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио. Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ. – Из „Завештања Стефана Немање“

У историји цивилизације не постоји примјер да се од једног језика прави више језика и да се један језик преименује по политичким диктатима, као што је то случај са српским језиком. Српскохрватско језичко заједништво је Србе жестоко коштало, па тако данас можемо говорити о српском језику и српским језицима под другим именима: хрватском, босанском, црногорском. Бесомучно черечење српског језика након распада СФРЈ се одвијало а да нико није одговарао за то.

Српски језик и ћирилица у Црној Гори захваљујући тродеценијској накарадној и културолошки необразованој “елити” у којој је Краљ Лир постао Краљ Илир, а ПСЖ град у Француској, “друштво” у којем су “дилеме постале трилеме” .” Елита “ којој је главна преокупација била испијање поподневног “дојча”, Луј Витон им је био икона а одлазак на неку егзотичну дестинацију наравно о трошку грађана благостање.

Захваљујући тим и таквима Српски језик и ћирилица доведени су до понора, гоњени безумном жељом за уништењем јединог језика и писма, по чему је Црна Гора била одвајкада препознатљива и у чему се одликовала цјелокупна њена историја. Иако су у Уставу Црне Горе ћириличко и латиничко писмо равноправни, иза чега стоји држава, ћирилица у пракси нестаје. Званични језик у Црној Гори био је српски, а писмо ћирилица. Био је то Српски буквар из 1836, Српска граматика из 1838. године и Закон о народним школама из 1911. године, „да шире просвјету и српску писменост у народу”. Не може се поменути ниједан важнији споменик са простора садашње Црне Горе да није написан ћирилицом. Ћирилицом су написани: Мирослављево јеванђеље (1192. године); Иловичка крмчија Светог Саве (1262. године); Врањанске повеље, штампане у Ободској штампарији .

Ћирилицом су писали: Свети Петар Цетињски, Петар Петровић Његош, краљ Никола, Марко Миљанов, Стефан Митров Љубиша. Ћирилица је носилац и колијевка духовности, историје, традиције, културе, писаног и књижевног насљеђа Црне Горе.

Ево и неколико примјера: Његошеви стихови у „Даници” из 1826: „Српски пишем и зборим, сваком громко говорим;/Народност ми српска, ум и душа славјанска”. Књижевник Стефан Митров Љубиша рече: „Ћирилица је српски аманет”. Данас је ћирилица у Црној Гори на издисају или дише на шкргама. Једино су посмртне плакате и натписи на гробним споменицима исписани ћирилицом јер ћирилица је наша духовна вертикала и наш кичмени стуб. Она је примарно писмо српског народа и његов духовни идентитет.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: