Ћирилицом на Никшић: Мило Ђукановић по други пут међу Србима

„Црногорци су поносни на српско поријекло и црногорску државност, на славну историју српског народа, зато и вјерујемо у заједничку будућност и просперитет!“.

Од ове изјаве, дате пре 35 година, августа 1990. за ТВ Политика, а која данас звучи тако невероватно, преко изјава да је „Србија 1918. окупирала Црну Гору“, па каснијих увреда на рачун учесника Подгоричке скупштине 1918, итд, итд,  Мило Ђукановић стигао је у својој политичкој каријери до стадијума да се за повратак на власт у родном Никшићу бори – ћирилицом!

Наиме, први пут од 2006. године и тадашњег слогана „Ево рука“, Демократска партија социјалиста чији је доживотни почасни председник Мило Ђукановић, на предизборним плакатима употребила је ћирилицу да поручи „Бори се за Никшић“.

„Све је ваша кокаинска варка, гледаћете леђа Ковачевић Марка“, у свом стилу прокоментарисао је Милан Кнежевић, овај најновији Милов напор да се на локалним изборима у Никшићу заказаним за 13. април по други пут, после изјаве из 1990,  врати међу Србе, боље речено у српско бирачко тело, и оствари бољи изборни резултат.

Они у Никшићу, међутим, који мало дуже памте, уверени су ових дана да је овај град последњи у Црној Гори у коме тако нешто може проћи. Јер, многи у Никшићу јесу, али многи и нису заборавили 2004. годину када је, управо у време власти Мила Ђукановића, 26 Никшићана, професора српског језика и један Новљанин, остало без посла, буквално су протерани из школа, а њихов једини „грех“ био је немирење с променом наставног предмета српски језик у матерњи.

Двадесет шесторо Никшићана и један Новљанин тада су, верујући да ће „наука и струка победити погубну владајућу идеологију“ која је „извршила културни и етнички геноцид над сопственим народом па је с тога и освета лоших ђака била сурова”“ остали без посла, проглашени су „државним непријатељима“, суочили се са неизвесношћу, немаштином, али, нису одступили.

„ДПС се у предизборној кампањи враћа ћирилици! Ајде? Истој тој ћирилици коју су бесомучно прогањали током три деценије страховладе и коју су, заједно са српским језиком, покушали да пониште и дефинитивно уклоне. Истакнути чланови те партије су током диктатуре исмијавали људе који су користили ћирилицу, називали их најпогрднијим именима и особењацима који користе ‘црквена слова'“ коментарише ћирилицу на предизборним плакатима ДПС-а у Никшићу Бошко Вукићевић, политички аналитичар из Подгорице.

Он сматра да данас, када је ћирилица сачувана, одбрањена и опет се на велика врата враћа у своју домовину, ДПС покушава такву чињеницу да злоупотриеби, како би привукао макар део гласача који су неодлучни или апстиненти, а у себи имају неку врсту српског осећања.

„Узалудан покушај – људи нису баш толико наивни како стратези криминогене партије мисле“, каже Вукићевић.

Ђукановићу, у покушају да се ћирилицом врати на власт у Никшићу коју је после 28 година изгубио средином марта 2021. године, не иде на руку ни што је не тако давно  обележена 20. годишњица прогона никшићких професора, што је на догађају било  много људи, што Никшићани не дају да се тај догађај заборави, што се у граду памти та неправда.

Професор Јелица Стојановић тада је нагласила да је 27 професора, „својим подвижништвом и страдањем за светост српског језика и истине, препознало куда ће тадашњим пројектима режима отићи Црна Гора својом језичком политиком, фалсификатима, манипулацијама, одвајањем Црне Горе од ње саме, од историје, истине, науке“.

„Препознали су то исте године и студенти Одсека за српски језик и књижевност и данима штрајковали у просторијама Филозофског факултета. Препознало је то и четворо ученика који су ријешили да се не школују у школи гдје нема места за њихове професоре. И, ево, та искра гори и данас и гореће увек, јер другачије не може. У њој је спас суштинске и исконске Црне Горе. Kао и у српској православној цркви. Без тога нема исконског и истинског на овим нашим просторима“, рекла је тада професорка Стојановић додајући да су ови професори „оставили пут за све којима је част и чест најважнија, свима који су на путу истине српског језика, истинског и историјског насљеђа свих простора који су данас у саставу Црне Горе“.

„Kао резултат те двадесетогодишње тортуре у ЦГ у уџбеницима је пројектовано све општецрногорско и свецрногорско, несрпско, антисрпско. Примљен је и велики део кадра који садржаје тих уџбеника дословно и некритички преноси. И деца у Црној Гори већ двадест година усвајају и репродикују наметнуто градиво“, речи су професорке Стојановић.

На истом скупу, митрополит црногорско-приморски Јоаникије, подсетио је да је Аустро-угарска монархија када је окупирала Црну Гору забранила ћирилицу, да је Италија, када је окупирала Црну Гору прогласила црногорски језик, „али није у томе успела“.

„Прије 15 година један службеник ми је рекао да из Владе Црне Горе не излази ниједан документ осим на латиници. Систематски се потискивала ћирилица. Власт Црне Горе је успела остварити оно што италијански окупатор није успео. Ова борба које се води ничим друго него памећу и научним разлозима ће потрајати. Наши професори су сигурно ту битку добили. Од када су никшићки професори устали да бране српски језик, од тада су почеле наше литије, јер је та борба била часна у којој смо однели бријантну победу“, рекао је тада митополит Јоаникије.

Памте Никшићани и да годинама после отказа у школама нико од отпуштених професора није радио свој посао, али да су ти људи одбранили своје достојанство. Тако је 2014. године, десет година од „сече професора“, у једном од текстова којим је обележена годишњица констатовано да је се професор Ратко Шкулетић замонашио и као отац Јефтимије игуман је Пивског манастира, а да  Светозар Ћираковић српски језик предаје у Скадру…

„Занимљиво је да је професор филозофије који је стао у одбрану српског језика, односно професора, Миодраг Тодоровић данас старешина Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, док његов колега Веселин Матовић уређује часопис ‘Слово’, а његова супруга и даље је без посла. Остале њихове колеге и даље обесправљене чекају правду, а то су: Радинко Крулановић, Миодраг Бели Ковачевић, Весна Тодоровић, Борис Јовановић, Владенка Ковачевић, Марија Лалатовић, Драгана Тодоровић, Радован Чолаковић, Иванка Антовић, Душан Килибарда, Небојша Ђилас, Драгомир Нинковић, Радосав Ђурковић, Ранко Зечевић, Милојко Пушица, Веселин Кандић, Радмила Радовић, Љубица Јововић, Лидија Мијушковић, Миланка Оташевић Ђурђевац… Чекајући правду у међувремену су преминули – Станка Никчевић из Никшића и Херцегновљанин Вуко Велаш“, наводи се у поменутом тексту.

Како Никшићани стоје са историјским памћењем, односно, хоће ли проћи Милово „кукавичје јаје“ у виду ћирилице на плакатима, да ли је 27 професора заборављено,  видеће се сасвим добро на локалним изборима у недељу 13. априла.

У Миловом покушају да поново освоји родни град, излечи рану из марта 2021. када је до касно у ноћ на улицама Никшића трајала прослава а његови суграђани певали „Чује се до небеса, нема више ДПС-а“, ћирилица је, ипак само једно од средстава.

„У својој маркетиншкој стратегији ДПС промовише револуционарну симболику и вокабулар. Стиснута песница и – ‘бори се!’. Е сад, замислите: диктаторска партија која је током три деценије жарила и палила Црном Гором, дискриминисала неистомишљенике и спроводила корупцију – данас жели да нам се представи као револуционарни покрет! Да није трагично (и криминално у основној намери) – било би смешно“, каже аналитичар Бошко Вукићевић.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: