Пише: Емило Лабудовић
„Стигао је циркус“! Боже, колико сам пута у дјечјој и литератури која се, макар и овлаш, дотицала дјетињства у вријеме када је оно заиста било дјетињство, прочитао овај узвик неизрециве радости. И разних начина довијања да се ушуља под циркуску шатру и доживи невиђено. Далеки људи, далеке животиње, вјештине од којих застаје дах… А онда да се данима прича о виђеном и узалуд покушава опонашати нека од вратоломија…
Циркус сам упознао као већ матор, онда кад је је престало да ме импресионира много тога из његове понуде. Јесте, дивио сам се акробатама, мађионичарим, кротитељима лавова (оно са змијама никад нисам подносио), али свему томе је недостајао „зачин“, онај прстохват разуздане дјечје маште и незасите радозналости. А једино чему сам се заиста дивио били су кловнови. Не због њихових смијешним гегова, шарених и блескастих костима са трегерим који су стално спадали, огромних ципела о које су се свако мало спотицали и црвених кугли на њиховим носевима, већ због тужног израза на њиховим лицима. Израза туге, појачаног нацртаним сузама које су, онако црне на њиховим кречним лицима, дјеловале истински и застрашујуће. И питао сам се, а и данас се питам, како неко ко изгледа тако тужно, ма шта год радио, може да засмијава не само дјецу већ и одрасле? Али, човјек је, изгледа, одувијек уживао у понижењу и осјећаја надмоћи над онима мање вриједним, макар то били и врхунски умјетници. Као да у њему још увијек тиња онај примални, животињски, инстикт који ни милиони година цивилизације нијесу успјели да угасе.
Они прави, велики циркуси одавно више не навраћају у наш град. Нема више поворке слонова, тигрова, лавова, нема витких и у тијесне трикое обучених акробата, гутача ватре, мађионичара … и бучне плехане музике којом су најављивали долазак и позивали на „чуда невиђена“! Умјесто њих, ту су мање – више опремљени забавни паркови са разноразним справама и направама, смишљеним да подстичу адреналин и тестирају страх. Родитељи би рекли – чисте мамипаре. А и да сврате они прави, сумњам да би изазвали претјерану пажњу и радозналост. Јер дјеца већ све знају и све су већ видјела, а ми одрасли ионако живимо у свеопштем циркусу око нас, гдје свако чудо ни дан не преживи. Гледамо и живимо представу која траје и за коју се улазница плаћа живцима и животима. А за разлику од оних правих, кловнови тог циркуса обучени су у тамни листер, а на лицима носе озбиљне и обећавајуће маске. Они углавном славе 1. април, али и сви други дани у години су им мање – више „априлилили“, с тим што више никоме нијесу смијешни и мало ко се забавља њиховим игроказима.
На пољанчету иза Храма, гдје су некад ширили циркуску шатру, већ трећи дан се спремају и монтирају справе и направе једног, рекао бих обећавајућег, забавног парка. Али, грађани без икакве љубопитљивости пролазе поред, а на лицима им се уопште не виде трагови било какве радости. Циркус, па шта, као да говоре њихова лица? Овај други, животни, има већ спремну, дупке пуну, арену истих таквих лица, огуглалих на представу и вратолимије „циркусаната“. А представа траје ли, траје.
П. С. Док сам јутрос шипчио булеваром (у „циркусу“ су још спавали сном праведика) над хрватском амбасадом се, већ трећи пут заредом, оглашавао ћук. И, не пише ме, Боже, у гријех, упитах се да ли је још ту онај министар „вањских дјела“! Циркус, кажем вам!