Читам, слушам, гледам
Никола Маловић, српски писац из Боке Которске
Пише: Никола Маловић
Читам
Увијек у ово доба године читам исту књигу у којој главни лик у доба окупације са двије рибе и пет лебова нахрани све оне које је претходно излијечио. И свашта се још догоди, да би се на самом крају збио тотални обрт. Дјело у потпуности побија тезу многих теоретичара књижевности по којима онај ко спасе јунака – убија причу.
Слушам
С великим се гуштом препуштам ових дана таласима Радио Котора, Радио Тивта, Радио Херцег Новог и Радио Дубровника. Музички уредници почесто преписују мандолину као медикамент, и чине добро, јер звуци тог приморског жичаног инструмента напросто лијече. Мандолина је хедонизам, или туга, рат никако.
Гледам
У доба које сасвим наликује рату, будући да људи више нема на улицама, гледам исто оно што сам први пут интензивно почео да опажам пишући роман „Галеб који се смеје“. Цијело је небо изнад Боке Которске пуно галебова. Ларус цацхиннанси, са жутим зеницама и жутим кљуновима, највеће су птице на Средоземљу. Припитомио сам једног. Зове се Симон. Једе ми из руке. Ситне рибе сардуне.
Прочитајте још:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
