Читање град

Пише: Бећир Вуковић

Архитектура – град иде испред човека, и може се поредити са оним црним монолитом из Кјурбиковог филма „Одисеја 2001.“

Преисторијски човек, у пустињи налази монолит, и почиње да урла, и уз крик узима кост, и удара по земљи. Да ли тада почиње да миси. Да ли данас, у граду монолиту, у Њу Јорку, уопште, човек мисли. Монолит се у пустињу зарио из неба. Не каже то Кјурбик, али, извесно је да и то каже. Важно је питање, да ли је монолит од хидроугљеника.

Колико се монолит разликује од града у пустињи, рецимо Јерушалаима. Је ли Јерушалаим пао са неба. Јесте, ако је и човек пао са неба. Сагласно Библији, град је основао пали човек, и он је база свих врста атеиста. Такав монолит налазимо и у Паризу, у Латинској четврти: црни солитер – монолит.

Паралелан граду Паризу, јесте и ексклузивни град – гробље Пер Лашез. Којим је језиком исписан град. Да ли су фалусни Ајфелов торањ, и Бобур, исписани слободним стихом. И Ајфелов торањ, и Бобур, корак су испред града, а гробље је за петама граду. Да ли је Ајфелов торањ у вечном сукобу са градом уметности. Зато је и прављен. На друкчији начин у сукобу са градом, јесте град мртвих.

Да ли је град споменик, или антиспоменик човеку. Читамјмо града овако: сви садржаји града су анахронични, јер у том архитектонским омоту, чува се нешто што је у коми, чува се анимација – а само је реанимација – чува се мртва култура, којој је подигнут фалусни споменик – бесмислени Ајфелов торањ. Бесмислен колико и Кип слободе на улазу у Њу Јорк. Али, Бобур је бесмисленији и од Близанкиња. Па, ипак, како онда изучавати град, како сам и насловио песму – Изучавање града.

Град је поливалентни простор, без скоро икаквог места за мене, у који се више не може уписати – ја – душа божија. Они који стоје, или се крећу, или се враћају, или се рађају, или сахрањују, само глуме вишедимензијалност, и послушно служе феномену – граду. То је једна лепа тактика, која тек толико одлаже намере града. (Остављам читаоцу да именује намеру).

Ништа није убрзало време као град. Више нам је преко главе питање о паду свих вредности. То питање постављају свештеници, моралисти, философи, писци. Али, допустите, да мало друкчије видимо ствари. Мегаполис је убрзао време, а морал то убрзање не може да прати. Морал, у сваком смислу, једино оформљује – једино време. Тако се и доводи у питање моралност града, што ће рећи свих вредности. Убрзање времена уводи мобилно стања, а то је она слика коју већ налазимо на сваком кораку.

Роденовом „Мислиоцу“ треба ставити мобилни телефон у руку, и то је потпуна моја, односни наша слика. Тај телефон, баш као и град, руше систем вредности. Баш убрзано. Зато је град виртуалан, и тешко га је угурати у морални оквир. Сви дискурси, па и ова песничка даворија, уоквирена је противуречностима. Пад свих вредности, на време треба разумети, и очистити од наноса патетике.

Град – мегаполис је крајњи неуспех човеков, град је постао врста нуклеарке за цепање, разарање колтурних молекула, и њиховог поновног спајања у синтетичке производе, које, онда, трпамо у кесу. Зато сваки град, па и овакве прозодије попут наше, имају споменике – скелете, у лику моста са ужадима, да би покренули деструкцију. И Кјурбиков човек узима кост из скелета. Лук моста је лук меланхолије, и то треба бацити на сметлиште.

Свима нам је урезана у свест слика Москве са црквама на Црвеном тргу, и околним златним кубетима. Али, да ли видимо, одмах иза Кремља, огромне стаклене глечере, како су претеће нахрупиле на бајковити центар Москве. Дух православља, дух православне естетике и архитектуре, биће збрисани. Глечер модерне архитектуре сравниће га. То је светски стандард, а ми ћемо остати у нагађању да ли иза тога стоје масони, и светски владар – Нечастиви.

Идеја града смештена је у аристотеловском простору докле допире реч са трга, и стакленог небодера – монолита…

Ријеч Бећира Вуковића, комесара Светског покрета пјесника Poetas dell Mundo, за ЦГ, 21. марта, поводом Свјетског дана поезије, „Трибини ријеч“, УКЦГ, Српска кућа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: