Читање је борба за смисао

Владимир Пиштало, један од најбољих савремених српских писаца, који нам је, поред осталог, на нов и свеобухватан начин приближио Александра Македонског, Андрића и Теслу, а у својим есејима разматрао питања српске и америчке културе и уметности, после готово три деценије вратио се у Србију. Предавао је светску и америчку историју на Универзитету у Вустеру, у Масачусетсу, а недавно је именован за в. д. управника Народне библиотеке Србије. Овенчан је и признањем „Тодор Манојловић”, за 2020. годину.

Његов роман „Тесла, портрет међу маскама”, из 2008. године, добио је тада Нинову награду, као и признање Народне библиотеке за најчитанију књигу, проучава се у српским школама, у Америци је имао три издања, а преведен је на 16 језика.

Именовани сте за управника Народне библиотеке Србије. Шта је претходило одлуци да прихватите ову функцију, како сте одлучили да се вратите у Србију?

Иначе сам размишљао да се вратим. И онда кад се указала та могућност, склопиле су се коцкице. Отац ми је радио исти овај посао. Био је један од твораца библиотечког система који се сад користи у региону и један од пионира дигитализације. То је читавом подухвату дало сентименталну вредност.

Борхес и Гастон Башлар рај су замишљали као велику библиотеку. Да ли сте себе некада видели као управника нечега што би могло да личи на рај, или од почетка ову ситуацију сагледавате много реалније?

Борхес је био библиотекар. Из пијетета према њему и као жртва маштања (а то ми је професија), не сагледавам библиотеку само реално. Свака библиотека је Вавилонска библиотека. Књига је еликсир против невидљивости. Књига помаже младим људима да не експлодирају, да их реалност не уништи, да не буду луди, наказни и сами. Ако је књига врт у џепу, онда је библиотека врт вртова.

И институција културе као што је Народна библиотека Србије имала је успоне и падове, нарочито када је реч о именовању управника и усклађивања односа запослених. На који начин видите ове проблеме, али и улогу националне библиотеке у креирању читалачког укуса и културне политике?

Ако управник ради и воли свој посао, има веће морално право да то тражи и од запослених. Библиотека није само читаоница већ представља културно раскршће. Она нашу културу представља иностранству. И стране културе представља Србији. Не бих желео да иједан важан писац дође у Србију, а да не буде представљен у Народној библиотеци. Већ је започео низ сусрета са амбасадорима и културним аташеима држава које имају културне центре у Београду. Волео бих да уведем књижевну награду за најбољу књигу коју би давали писци писцима. Чарлс Симић је рекао да ниједан ауторитарни режим не хапси критичаре. Од комунизма смо наследили подозрење према способности писаца да вреднују литературу. Раније је на књижевне вечери писац долазио као да је ухапшен, у друштву два кршна књижевна критичара. Они су представљали елемент друштвене контроле и старали се да писац не каже нешто неочекивано. Време је да пустимо писце да вреднују књиге. Они најбоље знају како се књиге пишу и шта у њима вреди.

Управо сте добили награду која носи име Тодора Манојловића, који је говорио о модернизму става, невезаном за одређено доба, а који се „обистињује сваки пут када дух напушта конвенционални колосек да би повукао нову бразду кроз неиспитане области мисли и живота”. У којој мери вам је овај наш стваралац близак?

Манојловић каже: „Парк је преображен у непомичну светлу нестварност.” За њега, цвет је био биљна слика пламена, а букет цвећа ‒ букет разнобојне светлости. О  је веровао да ново око открива нове чињенице живота и модерне изворе инспирације. Манојловић је био спреман да понуди симпатију већини ствари на које сунце сија. Од такве уметникове симпатије, као од светлости, зависи виђено. Од такве симпатије зависи и сама вредност света.

Долазите из Сједињених Америчких Држава, које су управо на демократским изборима спровеле велике промене. Како тумачите те, па и друге глобалне промене нашег времена, попут ових изазваних новим вирусом?

Многи људи мисле да је победа демократа у Америци у извесном смислу дефинитивна. Мени то изгледа наивно. Земља је подељена пола-пола. Завађене стране једни друге не сматрају људима и презиру дијалог. Увек ме је одбијала бољшевичка парола „ко није са нама тај је против нас”. Пре је тачно управо супротно. Овај политички тренутак ме подсећа на један детаљ из биографије Светог Августина. Августин се молио: „Боже, дај ми чедности, али не још.” Данашња Америка, па и свет, као да се моли речима: „Боже, дај ми разума, али не још”.

Могу ли и савремени догађаји да нас увере у закономерност, у логичност историјског процеса, иако делује да се ствари одвијају стихијски?

Теорије функционишу онда кад функционишу, а не функционишу онда кад не функционишу. Делмор Шварц је говорио да и параноик има непријатеља. И теорије завере могу у једном тренутку бити тачне, као заустављен сат који прође кроз тачно време. Наравно да се многе ствари дешавају стихијски. Плашим се тенденције људи да ураде све да се нешто деси, надајући се да се то неће десити. У Србији и земљама бивше Југославије смо имали то искуство.

Да ли су данашње поделе између богатих и сиромашних нација, између Истока и Запада, Европе, Америке и остатка света, можда веће него у доба Хладног рата?

Тесла је сањао о технологији која би ослободила људе мануелних послова. Идеална сврха човечанства, према његовом мишљењу, била је да постане један мозак. Телевизија је могла постати средство образовања, а не заглупљивања. Могли смо се надати да ћемо доживети четвородневну радну недељу. Мартин Лутер Кинг је сањао о свету у коме ће његово троје деце околина судити по карактеру, а не по боји коже. И шта се десило? Један одсто људи поседује педесет одсто свега. Представник „Нестлеа” каже да вода није људско право. Да ли вам ово изгледа као време визије и визионара? Живимо у глобалном времену неоколонијализма. Велики нигеријски писац Чинуа Ачебе је рекао: „Начин на који је свет организован је неадекватан. Ми смо људи, а не смешна бића.” Човечанство је негде изабрало погрешно скретање. Предајем историју и кадар сам да предајем политичке теорије. Али нити имам кристалну куглу, нити се сматрам посебно талентованим за ту област. Писац сам. Најприродније се осећам кад говорим о књигама.

Иво Андрић један је од јунака ваше прозе. Какав је ваш став премао томе да и великани могу да буду детронизовани сатиром, а то је питање уметничке слободе које се у јавности поставља после Басариног романа овенчаног Ниновом наградом?

Могу говорити само у своје име. Мој роман о Андрићу није био демитологизација него нека врста ремитологизације великог писца. Подсетио сам читаоце на то да је Андрић почео живот као сиромах, Босанац и дијете. Мајка му је била полуписмена. Отац, школски подворник и алкохоличар. Умро је рано. Андрић се жалио како у сиромашким становима његових другова није било књига. Сатима је стајао пред излогом књижаре и заљубљивао се у нагађања. Тек у петнаестој години, скупио је довољно новца за неку врсту кауције у књижари. Онда је запловио океаном литературе, жудно и неразумно. Од тако ниских почетака до Нобелове награде, како је велика та победа! Како је инспиративан тај пут! Анегдоте су најмање важне. Најважније су Андрићеве реченице, пуне моћи и поетске снаге. А поезија је новина која остаје новина. Андрић је осећао одговорност према читаоцу, која у наше време не постоји. Веровао да је књижевност пружена пријатељска рукакоја може да растужи човека, али не сме да га увреди или обесхрабри. Претпостављао је да он као књижевник може привремено бити нечији једини пријатељ и саветодавац. У нашој подсмешљивој култури упозоравао је да су „подсмевачи ретко у праву”. Опрао је ноге свима које је описао чином великог разумевања. Нико пре ни после њега није разумео тако велики број тако различитих људи. Настојао је да људе види изнутра, онако како они виде себе. Није се либио да теши читаоца, понављајући му да ни у чему није ни сам ни први ни једини.

Ситуација са вирусом, коју многи упоређују са ратом, променила је наш однос према стварности. Да ли ћете и ви променити однос према писању и животу, видите ли књиге у новом светлу?

Мислим исто што и раније. Читање је борба за смисао. Читање продубљује и проширује наш осећај живота и омогућава нам да живимо више него један живот. Књига је поверљиво место. То је неусловљено место. И даље мислим да је књига врт у џепу. А библиотека је врт вртова.

Политика

Прочитајте ЈОШ:

https://www.in4s.net/znam-tu-zemlju-bune-mira-aleckovic/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: