Цјеливање шефа

Комшија ме са терасе пита: шта мислиш – љуби ли шеф Мираша у руку? (Не знам, а шта мислите ви?)

НВО „црква“ тражи аутокефалност, и шеф државе гарантује да ће је већ избоксовати, јер је на дуге стазе борац са позитивним резултатима. Уосталом, рехабилитовао је „хиљадугодишњу државност“, због чега је усмени Килибарда у његовој харизми препознао пресудну политичку црту тријумфа.

Иако декларисани атеист, и неко ко је, како код „комите“ Шуковића рече, са сензибилношћу читао писмо васељенског Патријарха, то га ни најмање не смета у науму да НВО „цркву“ са сједиштем у (тајној) полицији, изнутра учини провасионском ћелијом.
Него – ко финансира НВО Мирашеву групицу, будући да не броји ни десетак симпатизера? Народ сигурно не!
Можда Сорош и слични сорошчићи који уплаћују много новца на рачуне разних невладиних организација чији „грађански“ програм и служи само у сврхе дављења и убија традиције, фалсификовања прошлости, радећи да будућност дође као вјештачко, дигитално доба, у којем ће све бити дозвољено, јер ће бити оправдано људским правима, и одвећ прозападно наштеловано.
Кад се већ води оним – држава, то сам ја!, што не би могао и – црква, то сам ја! Моћ господара је и иманентна и трансцедентална!
Аутократа мора моћи непрестано да се мултиплицира, штанцује, раствара у сведржећи план реалности, да бива основом на којој ће се колектив калемити, уопште слика на коју ће пројектовати подсвјесно неуобличен фантазам.
Због горенаведеног и томе у прилог, шеф би требао званично да отвори „цркву“, прекине врпцу и пусти је у промет као НВО орг, пред којом, да јој појасни, стоји дуг и тежак, неизвјестан пут, у постранзитним, неокапиталистички временима, гдје се игра исвуше прљаво и прије свега закулисно.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: