Човек компромиса

Пише: Мишо Вујовић

Дружили смо се на маратонским седељкама, полемисали болно и жестоко. Једноставно се нисмо додиривали у већини тема, међутим то ни у једном тренутку није девалвирало наше међусобно уважавање.

Делили смо мишљење о НАТО злочинцима, њиховим плаћеницима, патриотизму, криминализованом друштву у Црној Гори, доброј капљици и, наравно, лепим женама.

Те ноћи шармирао је плавооку госпођу, хипнотисану његовом мелодичном благоглагољивошћу. Духовитим досеткама солио је озбиљне теме из свог политички богатог живота. Његов верни пријатељ Мијо Вешовић би ненаметљиво наметнуо по неки догађај из живота обележеног бурним временом.

По њему смо били народ без шансе, осуђен на пропаст. Ја сам, као ратни извештач, тврдио супротно.
“Бахатост, незнање и хазард довели су нас до амбиса. Рат смо могли да завршимо веома брзо у своју корист”, био сам категоричан.
“Бомбардовали би нас!”, упорно је понављао.
“НАТО све до 1993. године није знао шта ће са собом,али се те године почео припремати за деловање. Ми нисмо успели да искористимо супериорност. Сами смо себе поразили”, узвратио сам истом мером, дисквалификујући разговор Ворена Кристофера и Милошевића.
“Милошевић је дао бели папир да напишу инструкције. Кристофер га је са стола одувао, уз опаску да више нема услова већ наредби. – Све што тражимо од вас морате испунити- био је неумољив”, опирао се Момир.
“То се десило након четири године рата, када је Америка већ отворено подржавала Хрвате и Муслимане.

Заборављаш амбасадора САД Цимермана, коме је Милошевић на почетку распада СФРЈ залупио врата пред носом. То је почетак суноврата, а крај је увођење ембарга на Српској у лето 1994. године. Ишли смо без савезника у рат против Немачке, Ватикана и увек нама ”наклоњених” Енглеза без плана и стратегије”, подвлачећи да су сви стварали национане државе они су давали вештачко дисање мртвој Југославији.
Наравно, свако је остао на својим позицијама, као и у случају Милошевића, у кога је гледао као у божанство.
Да ли због кајања што је у први мах одбио да сведочи на његовом суђењу, да би на крају пристао да ипак дође у Хаг.

“Слоба се тада разочарао у свог блиског сарадника који се није одазвао његовом позиву да сведочи. Готово са неверицом ми је саопштио да је шокиран таквим поступком. На тренутак је застао и запитао се: ‘Шта да сам изабрао Мила, можда би данас било све другачије?’”, присећао се бивши Хашки заточеник, који се интензивно дружио са Милошевићем у Хагу.
“Многи његови блиски сарадници су га у притвору избегавали, плашећи се да још више не навуку гнев хашких инквизитора. Момира нисам тамо видео, али ми је Слоба касније рекао да треба да се појави. Он је разумео његову породичну трагедију и није инсистирао по сваку цену да сведочи”, наставља стамени официр, кога Хрвати ни данас не остављају на миру, без обзира што му Трибунал у Хагу није нашао никакву објективну кривицу. Чак ни по командној одговорности.

Момир Булатовић је био човек неспорног дипломатског такта. Показивао је висок степен умерености у оценама људи
О спорту и музици никада нисмо разговарали. Геополитиком је владао теоријски и аналитички. Национална осећања утемељена у атеизму или комунизму и националност артикулисана кроз хришћанску матрицу, такође су нам се мимоилазила.

Моја уском пругом или ћиром, његова брзим возом. Момирова мека реторика препуна синтагми и духовитих упадица на сопствени рачун, пријала је сваком уху. Надахнуће врсног ерудите, натопљено малиганима, претварало се у маратонски времеплов драматичних сцена, историјских догађаја, сусрета са светским лидерима…
Образован, васпитан и господствен, професорски је држао пажњу за столом, знајући да отворених очију задржи дах, подижући руку, уколико је неко надоградио причу или му супротставио аргументе, али је из негације умео да се извуче маневарском бравурам, прихвати тезу и развије је у правцу саговорника.
Људи су га волели. Већина га је доживљавала као сушту супротност хохштаплеру са којим се сукобио. Међутим, његова осећања према његовом великом ривалу била су помешана.
“Био сам спреман да му опростим. Очекивао сам да дође на сахрану Бошку“

Није се појавио на Чепурцимма. Веровао сам се да ће доћи на сахрану у Куче. Очито да није могао да победи сопствену гордост”, говорио је разочаран у свог бившег саборца, бившег пријатеља и бившег човека – Мила Ђукановића.

Нигде као на нашим просторима не постоји толика концентрација бивших: бивши кумови, бивши пријатељи, бивша браћа, бивши верници, бивши Срби…
Често се фотографисао са грађанима, знајући учтиво да их саслуша, узврати тоном примереним ситуацији и тренутку. Човек из народа, говорили су, апострофирајући поштење.
Заглавили смо једне зимске вечери у “Секином салашу” у Банату. На све начине је покушавао да оправда Милошевићеве поступке.
И ту смо се господствено мимоишли око свега. Чак су нам се и мишљења око Слобине смрти разликовала.
“Ја сам га последњи видео живог”, рекао је самоуверено.
“Ко га је видео мртвог? Зашто су га послали каргом из Хага? Зашто Бора није дошао на сахрану или било који члан ближе породице и због чега су га као канаринца сахранили под тазбински орах?, узвратио сам серијом недоумица, поткрепљујући тако своју сумњу да је Милошевић сахрањен у Русији.
Поједине догодовштине из наших дружења из пијетета ћу прескочити, али један битан детаљ говори много и можда је дефиниција његовог политичког фијаска у Црној Гори:
“Знаш, Момо, постојала је некада велика сличност међу нама. Ја сам из Црне Горе отишао са идеализованом свешћу о свом завичају. Готово митску слику сам понео са собом. Нажалост, искуство и многи догађаји су на мене деловали отрежњујуће.

Разбили су ми све илузије. Ти си са сличном свешћу дошао у Црну Гору, али до данас живиш у илузијама. За разлику од Господара, ниси успео да проникнеш у дух народа одавно измештеног из своје епске и етичке матрице”, говорио сам с’ намером да га одвратим од наума о поновном повратку у политику.
“Можда је ово отрежњујућа зора”, узвратио је тада учтивим осмехом, гледајући ме замагљеним очима, препуним саблазне празнине.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: