Човеколики и књиге

Пише: Небојша Јеврић

Пада киша. Грми. Тресе се черга циганска изнад митраљеског гнијезда.
Пуцамо насумице у мрак. Да се не привуку.

„Лако је Светом Илији да пуца, кад ујутру не мора да чисти митраљез“, каже Цига.

Цига обожава да се слика за новине. Страни новинари који стижу у Тењу прво у његову чергу долазе.

Са „рејбан“ наочарима за сунце, опасан са три реденика, митингује, наслоњен на митраљез, испред улаза у чергу:

,,А бре, чули сте за руске Цигане, чули сте за француске Цигане, за шпанске, за наше, српске, бре, Цигане. И у Финску има Цигани, али за хрватске Цигане никад нисте чули. Јебо народ који своји Цигани нема. Док су срећни народи своји Цигане у књиге турали, на Циганке паре трошили, филмове, бре, правили, Хрвати су нас тепали, са гас гушили. У Тењи било дваес седам циганских кућа и све у Јасеновац отјерали.“

Док шкљоцају фотоапарати, Никола узима гитару, пјева:

„Циганска је туга преголема,
нико незна шта се Циги спрема,
или логор или шума густа,
черга му је, јој, черга му је останула пуста. „

Научили су га да, када се упознаје с новинарима, скине „рејбанке“, наклони се и каже: „Никола Џипси, машинган маестро.“

У прошлом нападу пуцао је из митраљеза — трчећи.

Командант му је послије тога поклонио „тетејца“.

Скинуо је пиштољ иза паса и дао га Циги. Од тада под његовом чергом не могу да приспим. Таман да заспим, а он ми опали поред ува.

„Циго, убићу те па ће рећи да сам расиста.“

Прије је, са својима, живио у потлеушици, покривеној лимом од буради, па смо му дали да се усели у напуштену хрватску кућу.

„А бре, писац, она моја Циганчад, купају се по читав дан, бојим се да не избијеле.“

Свакога дана долази мали Божидар да купи чауре. Да обиђе линију. Има десет година. Мајка га је оставила са оцем пијанцем. О њему се готово нико не брине. Увек у џепу имам бомбону за њега и причу. Бајку коју му причам. Он највише воли да му причам о Краљевић Марку.

„А јели се и он туко са Усташама?“ пита Божидар.

Смијем се, а Никола Џипси мумла себи у браду: „Лако је Светом Илији да пуца…“

Петсто метара од наше барикаде је хрватска барикада.

Кад прелазимо улицу, мало – мало па поред главе зазвижди метак. Ту је прва линија одбране села.

Поред барикаде је застава. Југословенска. Са петокраком.

Хрватска штампа пише о двије хиљаде четника у Тењи.

А ја сам једини човјек са стране.

Првога дана хтио сам да пуцам. А читав дан сам пио вино охлађено у бунару, са Николом Џипсијем. Са неким Италијаном, који се ко зна откуда ту појавио. Онда сам тражио од Циганина митраљез, онај стари, „гароњу“. Нисам му рекао да сам ослобођен војске, да нисам ни из пиштоља на свадбама пуцао. Било ме је стид пред Цигом. Да га замолим да ми објашњава.

Нисам добро притиснуо митраљез на раме, и кад ме је ударио, преврнуо сам се. И расуо рафал по земљаном рову. Могао сам их све побити, да не бијаше ров земљани. Дан прије у Силашу један такав ,,ратник“ ранио је тројицу. Ров је био начињен од бетонских блокова.

Сви су натечени од уједа комараца. Ово је бивша мочвара. Комараца на милионе. Ове године нису запрашивани. Хрвати из пољопривредних авиона бацају на српска села бојлере пуњене експлозивом.

Момци из Тење, кад иду на страже, носе црне капице са прорезима за очи и уста, носе рукавице, носе шешире на које је дошивена крпа и визир за очи, направљен од мреже против комараца.

Дали су колт, руском новинару, за кутију аутана, средства за заштиту од комараца.

Код нас у черги нема комараца.

Напријед према Хрватима је мрежа против комараца.

А черга је изнад митраљеског гнијезда.

У кафани „Аркадија“ после двадест година срећем се са пријатељом из Тење. Звали смо га ко зна зашто Зенга. Сад фарба станове по Блоку.

„Богати да ли знаш шта се десило са малим Божидаром. Он би требало да сада буде велики кењац?“

„Требало би да га није убио Цига чистећи томсона!“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: