Човјек је роба кварљива

Пише: Емило Лабудовић

Писма са села којег више нема:

Самообманут да је апсолутни господар планете (а вируси???), човјек је још од силаска са гране, прве запаљене ватре и првог пећинског цртежа свијет око себе посматрао, тумачио и доживљавао искључиво кроз призму сопствених мјерила. Чак је и Бога, творца и Сведржитеља свега, тврдњом да га је „Бог створио по свом лику“ у неку руку самјерио – собом.

Од Протагоре који је тврдио да је „човјек мјера свих ствари“ до Горког коме је човјек „тако гордо звучао“, човјек је човјечанству био и још увијек јесте – универзум.

То, додуше, важи само за човјека као појам и идеју, филозофску категорију и врховни принцип, док је човјек као јединка категорисан мјерилима која су на много нижем вриједносном нивоу и далеко од „мјере свих ствари“.

Јер, искуство, колективно и индивидуално, упозораа и учи да човјек као појединац или дио колективитета може да досегне оне најузвишеније вриједносне коте али исто тако и да се суноврати у њихове најмрачније дубине и поноре. Ријечју: да покаже ону своју страну која вједочи да је, упркос свим еволутивним и цивилизацијским узлетима, у суштини – животиња.

Несклон дубљим анализама и филозофском гледању на ствари, народ је ту читаву лепезу човјековог друштвеног испољавања сажео у једну тврдњу акскоматске снаге која гласи: човјек је роба кварљива. То заправо значи да чак и кад у неке друштвене околности уђе наоружан све самим врлинама, временом покаже своју несталност и склоност повођењу за оним прималним инстиктима међу којима су грабеж и никад утољења глад за гомилањем најдоминантнији. Историја нашег кретања „између клања и орања“, нарочито ова скорија, пружа небројене доказе да све може да се поквари, али ништа као човјек.

А ово „наше“ почело је прије осам деценија. Дошли су из шуме, одрпани, гладни, израњавани, али пуни слободе и снова о правди, социјалној и оној другој, једнакости, браству, хуманости… Отјерали су оне који су се богатили на туђем зноју или, као што би рекао њихов неприкосновени идол и творац темељног друштвеног концепта, Карл Маркс, „израбљивања човјека по човјеку“.

Протјерали краља и отаџбину а упоставили доживотног предсједника и домовину, прогласили Бога неважећим, религију за опијум, а опили се сном рају на земљи у који ће се стизати искључиво уз партијску књижицу, Манифест и Капитал. А онда су убрзо поскидали шињеле и мантиле а шуму замијенили Дедињем, Бледом, Игалом… Непоколебљиви идеалисти и занесењаци, спремни да себе дају за друге, брзо су схватали да су, ипак, себи најближи, и постепено су почели да личе на оне које су до јуче прогањали. Социјализам по мјери човјека све је више постајао слика у кривом огледалу, по мјери одабраних и изабраних. И крчаг је ишао на воду, бушан и са свих страна начет, све док се није разбио и „отишао низ Пишине стране“, како би то рекли староподгоричани.

А онда су се појавили они. Млади, полетни, занесени, спремни да небо досегну, исправе „криве Дрине“ и зарђалу друштвено – привредну композицију погурају новим колосијеком. Обучени у изношене фармерке, излизане „старке“ и џемпере са рол крагном и „ве“ изрезом, били су дјеца „лоших политичара“ која су обећавала дуго сањано прољеће које је требало да смијени туробну јесен а запарложену геријатрију која је воњала на непотизам, корупцију и неспособност, пошаљу у историју. И кренуло је, вратила се вјера у боље (и у Бога), вратио се и елан, али… за кратко. Листер, „Армани“, виски, „марлборо“, скупе дестинације и јефтине љубавнице, мецедеси, јахте, љетовања од Нице до Дубаија… и све се опет вратило на старо.Заправо, на горе, јер претходници су ипак нешто и оставили а ови су се показали као рој скакаваца који пустоши све пред собом и претвара у пустињу. Чак ни Бог није остао поштеђен јер су хтјели да га преведу у свој „клан“. У који од три постојећа, још није утврђено.

Али, како ничија није до зоре, није ни њихова. Јесте да је свака година њиховог „газдовања“ била као седам гладних, али би и прође и њихово. Са првим јесењим лишћем попадаше и они као нагњиле крушке и опет се учиње као да дођоше бољи. А на челу им само отјелотворење божје понизности и богобојажљивости, скрушености, самарићанске доброте и визионарског провиђења. Маниром и вокабуларом подсјећао је на старозавјетне пророке, а носио је и ореол миропомазаног и благословеног. На хљеб да га намажеш. Али, „шта је човјек а мора бит’ човјек“, рекао би Владика Раде. Не годину, него ни мјесец честито није саставио а већ је показивао да није онај којег смо примили за свога и дали му себе. Што није стигао да згази – пљунуо је, што није пљунуо – опсовао је, што не наружи – проказа, преобуче се и презу опанке, одбаци своје а пригрли „своје“: све у свему, од нечега што је обећавало – ништа на видику. Или, као што налаже закон математике: све што се множи са нулом, даје нулу, а са негативом, негативу. Ипак, нешто му се мора признати: на брзина кварења коју је постигао могао би да му позавиди и његов претходник са којим је, иначе, у врло трпељивој кохабитацији.

А за њим нахрупила група „младих који обећавају“! Нијесу у шињелима, али страшно личе, нијесу у „листеру“ и „Арманију“, али као да јесу, не хуле на Бога, али и не хају много за њега, за све су и ни за шта су, како им кад одговара, уза свакога су али сами себи су најближи. Украваћени и упарађени а још им коријен купуса зетског из дупета вири (да опростите због коријена)! Хтјели би и да су грађани и свенационалисти, патриоте и „извршиоци налога“, родољупци али не и србољупци, ао заправо су – среброљупци. Глуме како предводнику држе скуте и рукаве а заправо га водају као мечку по вашарима и држе се власти као пијан плота. Углавном, једни те исти, као јаје јајету, једнако брзокварећи и дуготрајући у таквом стању и поимању ствари као им и сви претходници. С њима нам свако данас личи на јуче, а сјутра не обећава богзна шта ново.

И да се вратим на почетак ове приче. Ако је човјек мјера свих ствари и ако гордо звучи (што бих се ја овако неук свађао са Протагором и Горким), онда мјерено овим „нашим“ (од Алексе до Дритана, са све Здравком у колони) испада да су нам га баш тијесно скројили. Али, све се тјешим мишљу да се све што је тијесно – брзо и опара.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: