Човјек који нам је стријељао снове

Пише: Емило Лабудовић

„Убио сам многе, убићу и тебе и Пуканића“! На први поглед, само једна проста реченица, проста по форми, простачка по садржини, али злокобно истинита по последицама.

Реченица попут оне: „Ово је мали корак за човјека, а велики за човјечанство“, која је озваничила најузвишенију епоху у развоју људске цивилизације. Али, само по форми и правилима синтаксе ова реченица се може сврстати у оне које говоре мало, а кажу све.

Да је ова реченица саопштена у иоле нормалним државама, држава би већ била на ногама, а аутор иза решетака. Али, авај… Чак ни то што није изговорена шапатом и на неком тајновитом мјесту, већ гласно и на телевизији, ни то што није изговорена од било кога већ од човјека у чију се упућеност и обавијештеност не би смјело сумњати, (није кум дугме!) није било довољно да изазове макар „најудаљенију сумњу на могуће извршење кривичног дјела“, што би рекао тајновидац из Барјамовице, и да алармира тужилаштва, обична и специјална. Не, закон Омерте, оне њене најнечасније верзије, и даље царује царством организоване криминалне државе која само што није у Европи. Али, чини ми се, цврц, Милојка!!!

Ову реченицу је изговорио човјек довољно безочан не само да каже већ и да уради. И урадио је. Додуше, кум је још међу живима, а Пуканић, Душко Јовановић и многи, многи прије и послије њих, још увијек труну у гробовима, знаним и незнаним, и у прашини заборава која сипи по тужилачким досијеима. А стигао је са ореолом Месије, млад и у џемперу, и обећањима да ће да промијени историју. Али, није! Само ју је препаковао и на пакет ударио лични печат. Био сам и сам међу онима који су се надали, мада сам увијек имао разлог за извјестан идејни и лични отклон. Стално ми је било на уму то како се обрачунао са тадашњим партијским истомишљеницима који су га лансирали у сам врх ЦКСК, како је, након заклињања да дијели идеје тадашњег првог човјека омладине Црне Горе, Светоара Маровића, и да ће за њих загинути, већ на први оштар поглед покојног Анђелка Ковачевића, Великог инквизитора из ЦК СК, подвио реп и Света пустио низ воду. Све што је потом долазило само је потврђивало да се иза лика реформатора и демократе „европскијех схватања“ крије сатрап и диктатор стаљинистичког типа. Самодржац којем, осим себе и најуже фамилије, ништа није било свето: од Света (онда) па све до Света (данас).

Не волим да пишем о њему. Ни да мислим, јер ме све у вези са њим враћа мраку, јаду и биједи. Злу у свим могућим варијантама. У године „које су појели скакавци“. У вријеме Голог отока без Голог отока (Грможур је срећом, већ био толико девастиран да није био за ту употребу). У вријеме када су над Црном Гором, усред подне, кружиле авети мрака. Кад су злочини свакојаке врсте били до те мјере одомаћени да више никога нијесу чудили. У вријеме када је апсолутно газдовао нашим животима и када нас је, по кафићима и разним „Торинама“, продавао као да смо телад. А, макар ми се наљутили многи, телад смо и били, при чему том бесловесном стаду прикључујем и себе. Мада сумњам да би чак и телад три деценије трпјела тај терор и понижења.

Кажем, не волим ни име да му поменем, мада се, лише овог драгоцјеног ми слова Е, оно угнијездило у мом. Не волим, као што ни покојна ми баба није дозвољавла да било ко, макар и овлаш, у кући помене Сотону. Али, све сам већ опростио (блесави свепраштајући Србин), чак и пола године Спужа без кривице, и мајчине сузе, и очево бескрајно ћутање и несаницу, и дјечје крике усред ноћи и… ма све, јер границе нашег (па и мог) праштања се граниче са лудилом, али једно не могу, па не могу. Не могу да му опростим што нам је стријељао снове, што нам је облатио будућност, што нам се унередио у породице, што нам се каменом бацио на Цркву, што нас је по свијету проказао и означио жигом вуцибатина са дна каце. То што је један частан и поштен народ, слободољубив и истнољубив, свео на ниво пузигаћа и измећара горих од њега. То што је закрвио браћу, што нас је посвађао са онима са којима никада нијесмо били у свађи, а збратимио са крвницима чије ножеве још и данас осјећамо под грлом. Све то не може и неће, чак ни на силу, да стане у ово хришћанско, православо и српско море праштања и самозаборава. Преголемо је чак и за три будућа вијека.

Бог и Суд можда могу и да му опросте, ја не!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: