Човјек у прелести савременице: Ја сам свет, иако то не желим и не признајем
о. Дарко Ристов Ђого
Пише: о. Дарко Ристов Ђого
Већина људи који сусрећем(о) негдје потајно вјерује за себе да јесте светитељ. Не нужно у смислу да је њихов живот нека посебна благодат или чистота већ у смислу да „са свим својим врлинама и манама, управо онакав какав сам“ то обожавано „ја“ јесте аутентично, узвишено, величанствено, већ спашено.
Са друге стране, готово нико нема амбицију да постане светитељ Цркве. При томе не мислим на неког архетипског светитеља – какав, уосталом, и не постоји – већ: ријетко ко да уопште има потребу да се непрекидно мијења како би кроз жртву и бол без престанка мијењао свој карактер ка радости Христових очију.
Данашњи човјек је светитељ свога бића који нема амбицију да буде светитељ Цркве.
Хришћанин је човјек који за себе никада не може рећи ни да је велик, неприкосновен, чак ни „свет“, али који непрекидно не одустаје од тога да буде светитељ Цркве. Да буде више и боље од онога што сада јесте.
Човјек у прелести савременице: ја сам свет, иако то не желим и не признајем.
Хришћанин: нисам свет, иако бих то желио да будем.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Dobri oče, … kako ste napisali igru riječi …
„Ja sam svet“ može da se tumači i kao deo „ovog sveta“, kao „tijelo“; kako se to tumači.
Tu imaju najteže značenje riječi „iako to ne želim“.
„Tijelo“ je sinonim za prirodu kojom živimo ovim Svijetom.
Najbolnije vezano za tu prirodu je „ljepota“ koju zloupotrebljavamo, … svjesno; uglavnom u velikoj nemoći uma i volje i na neki način prisilno.
Na svu sreću, samo je teška bolest veći razlog za smirenje.