Црква гоњена, црква гоњених
1 min read
Пише: Горан Комар
Српска Православна Црква је најпрогоњенија установа у барем 500 година европске историје. Њен народ је излаган геноцидним активностима и репресији Турске империје, а такође, конкретним поступцима уније и конверзије. Историјски процеси на тлу Европе који би евентуално били упоредиви по интензитету су много краћег трајања.
У врло кратком историјском периоду у Црној Гори (71 година), испуњеном разарањем свих традицијских установа који су креирали југословенски комунисти, Црква се суочила са физичким уништавањем њеног свештенства на челу са митрополитом (Јоаникије Липовац) имењаком нашег новоизабраног митрополита Јоаникија Мићовића, она је доведена на руб одржања и могућности дјеловања.
Ова помјесна црква је у изразито дужим периодима свога историјског трајања разарана, а не етаблирана. Рушена и усмрћивана, а не подизана до статуса државним окриљима обезбјеђене установе.
Дио грађана Црне Горе данас наставља процес који су започели југословенски комунисти. Њихово је неприкосновено право да изразе свој став. Али, и остатка Црне Горе да брани своју традицијску установу са којом је и са чијим су представницима кореспондирали сви политички и вјерски субјекти средишњег свијета. О томе постоји велики Архив. Како, на који начин, је тај већински „остатак“ брани, показано је светим поворкама у 2020. години, таман негдје око осамстогодишњице његова заснивања у Боки которској.
Врло класични и врло перфидни механизам замјене теза који форсира слику притиска на мањину од стране етаблиране и снажне и од државе подржане организације, јесте инструмент из дјелокруга и рукописа комунистичких полицијских и безбједносних пракси. Колико јуче, митрополит Црне Горе је убијен, а гроб митрополита Петра II је раскопан. Православни народ у Црној Гори је изложен пријетњи са каквом се није суочио од средине 17. вијека, од доба митрополита Мардарија Корнећанина.
Наш блаженопочивши митрополит Амфилохије и његов брат у Христу епископ Атанасије, су своје часне дужности обављали као народни епископи који су ступили на сваку и најмању завјетну црквицу у горама Црне Горе и Херцеговине и они су поновили систематски урушавану Цркву Христову у овим земљама. Увијек, јако често су говорили о пошасти комунизма.
Власт у Црној Гори је 30 година у пракси градила продужетак Брозове унутрашњеполитичке праксе и намјере. Наши епископи су обнављали Цркву и као архијерарси јадранских епископија које су и више него друге припадале Европи и Средоземљу проговорили о погубној оштрици комунистичке идеологије.
Био је то први глас вапијућих, глас изговорен у јавном простору, који се обраћао и допирао до свих духовних и политичких ауторитета Европе и свијета. О тај глас, оглушили су се многи, па и они који су имали дубоку моралну и политичку обавезу да је чују. Обавезу на коју позивају устави и укупно политичко наслијеђе западних демократија – најприје.
У Црној Гори се у доба епископства најбољих архијереја Српске Цркве одбранила укупна тековина, искуство, опит Православне Цркве и обезбједила се њена будућност.
Наш нови владика и наш свети патријарх су вечерас сликали и потврдили искуство Цркве гоњене и Цркве гоњених. Црква
Христова у Црној Гори је одбрањена.
Извор: Фејсбук
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ликовање је «навијачко» — из «публике». А тамо ником није м(ј)есто. У публици.
Оставља ружан утисак и мучнину по више линија.
Литије нема. На Цетињу. И даље (од њега).
(«Чувај се пошљедње»)
Лукина је ту «пошљедња» од многих (људи) схваћена као коначна, што она (није обавезно) није.
Пошљедња је она која сл(иј)еди, следећа, од следити, последовати — наредна.
Коначна нам може бити свака, и претходна «пошљедњој». И наредна (јој).
Пад је преко (ивице).
«Ако смо пали били смо паду склони…»
«пази шта тражиш» или желиш ((и) октобра петог «или било ког другог»), пре или после
Старац Јисиф Исихаста, из писма,
«Делање није оно што покушаш, па се повучеш. Делање је излазак на двобој, да победиш и да будеш побеђен, да добијеш и да изгубиш, да паднеш и да устанеш, да све развејеш, да очекујеш борбу и битку до свог последњег даха.
И да не будеш превише самоуверен све док ти душа не напусти тело. Чак и када се буде узносила ка небу, може очекивати да већ следећег часа буде збачена у ад. Рекао бих да се пад и дешава управо у том магновењу. Човек стога не треба да се чуди променама, него мора, напротив, имати у виду да му припада и једно и друго.
Знај да благодат увек претходи искушењу као упозорење да се припремиш. Чим приметиш благодат, стегни се: „Рат је објављен! Пази, земљани човече, са које ће стране напасти злобник!” Често он брзо дође, а често и након два – три дана. Али ће, у сваком случају, доћи.»…
Лукина је мисаона изведеница «пошљедња» оној «у добру се не понеси, а у злу се не понизи».
Први људи нису имали пупак, што је веома битно за схватање (и ове) приче.
Марица (и Ивица) је оно потом.
(било)
Ово је нама бивало већ, не једном,
„21. А предаће брат брата на смрт и отац сина; и устаће дјеца на родитеље
и побиће их.
36. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови.“
(Св. Јеванђеље по Матеју 10:21,36)
Много је шире, од данас и јуче,
…“Органско чланство Помесних (Православних) Цркава у ССЦ доводи у питање догмат о једној вери, и једној Цркви. Православље, као једна Света, Саборна (Свецела) и Апостолска Црква, како може бити део Светског Савета Цркава? Или Православље није једна, и није посвудна Црква, или су јеретичке организације Свете и Апостолске. Или тек заједно, Православље и јереси творе ту једну Свету, посвудну и Апостолску Цркву? И ево га дух, плод јеретичког чланства у ССЦ, који описаше наши епископи.“
Иван Иљин сведочи,
…“Још док се велики руски философ лечио од катара у швајцарском Тиролу 1924, племић С. М. Волконски је говорио Иљину како за Русију има наде, јер многи руски свештеници на проскомидији тајно помињу папу римског. „Заледио сам се: издаја своје Цркве, обмана приликом савршавања Свете Тајне, богохулна лаж у олтару – зар је то утешна појава?!Ту сам први пут схватио да је сам Волконски тајни католик и просто сам „упио“ сву порочност католичке Цркве. Узгред, овде су биле од значаја његове хомосексуалне склоности, о којима ми је сам отворено говорио. Невољно сам се сетио психоаналитичке тезе Сигмунда Фројда: „Ако угледаш издају, питај се да ли је у њу умешан хомосексуалац; ако видиш хомосексуалца – практиканта, питај се где да очекујеш његову издају?““
Док је писао књигу о супротстављању злу силом, у којој је требало да се позабави и језуитским начелом по коме циљ оправдава средства, Волконски му је упутио позив језуитске школе у Инсбруку, где су га очекивали стручњаци овог римокатоличког реда да му све „објасне“. Иљин је, међутим, сам нашао потребну литературу у Италији, у библиотекама Уфици и Сан Ремо. Онда му је дошао свештеник Владимир Абрикосов, Рус који је прешао у римокатолицизам, који је покушао да Иљина убеди како учење о циљу који оправдава средства не постоји код језуита. Кад му је Иљин прочитао текст језуите Ескобара – и – Мендозе који је говорио супротно, Абрикосов се наводно изненадио, и замолио га да не пише о томе, јер Ватикан,опет наводно, преиспитује учење језуита и жели да их заустави у њиховим намерама.
На крају, издајник православне вере није могао да издржи, па му се непосредно обратио: „Реците, Иване Александровичу, како се ви односите према питању поновог јединства Цркава? Јер ми видимо да вредни елементи руске емиграције не прелазе нама, прелази само смеће. А замислите какве би последице биле!… Православље има молитвену силу, али нема вољу и дисциплину; а ми имамо вољу и дисциплину, али немамо молитвену силу. Замислите, кад бисмо се сјединили, имали бисмо све, и био би обезбеђен тријумф хришћанства у свету“.Иљин му је рекао да, у области медицине, не верује у могућност пресађивања животињских органа човеку, а ни у такве експерименте кад је духовност у питању: „Православље ће из своје молитвене силе или извући и вољу и дисциплину, или ће се угасити у историји. Пресађивати му вољу и дисциплину из католицизма је безнадежан посао. И католици морају из себе и у себи да роде молитвену силу…“
„И Анђелу Цркве у Лаодикији напиши…
знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ.
О, да си студен или врућ!
Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ,
избљуваћу те из уста Својих.
Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се,
и ништа ми не треба;
а не знаш да си несрећан, и јадан,
и сиромашан, и слијеп, и наг…
Ја оне које љубим карам и поправљам;
зато ревнуј и покај се.
Ево стојим на вратима и куцам…“
Откр. 3, 14-17, 19-20.
„Не вуците у туђем јарму
неверника; јер шта има правда с безакоњем? Или какву заједницу има видело с тамом? Како ли се слаже
Христос с Велијаром? Или какав удео има верни с неверником?“
(2. Кор. 6,14-15)
…“Два су узрочна фактора и трећи је следствени…“
https://www.youtube.com/watch?v=BuvQl8JVvO4