Црквена имовина и судска заштита y Црној Гори: Суд је увијек доступан, судски пут не може ни законски било коме да буде икада ускраћен

Пише: Зоран Р. Томић

Поводом питања да ли се право својине може ех lege утврђивати у управном поступку, или пак искључиво пред судом – постављеног у вези са новодонијетим црногорским Законом о слободи вјероисловјести, (даље закон) – неколико општих напомена:

Прво – заштита права својине, у склопу заштите права на имовину, као грађанског права и вјековне цивилизацијске тековине — утврђена је у новије доба, поред осталог и Протоколом 1 из 1952. roдине (у његoвом члану један) уз Европску конвенцију о људским правима н основним слободама (Конвенција, 1950. годнне).

А начело о праву на правинчно суђење (члан 6 конвенције) налаже да свако – и физичко и правно лице – током одлучивања (и) о његовим грађанским правима, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона. Дакле, суд је увек доступан, судски пут не може ни законски било коме да буде икада ускраћен! Ни према општим међународним, али ни на основу темељних националних правних правила.

Друго – право својине надлежни орган јавне управе сме – али није дужан – да утврђује у управном постyпку, али редовно само као претходно правно питање искрсло тoком решавања неке управне ствари. Он је тада овлашћен да то осјетљиво, често сложено јуристичко клупко сам распетљава, али то може препустити и надлежном суду, застајући са управним поступком. Иначе, решено спорно питање својине од стране једног органа управе у рангy претходног, вреди само у главном поступку као део релевантне чињеничне подлоге за доношење управног акта. Та и таква претходна управна одлука о праву својине не може стећи правоснажност – те и не сме да буде правни основ уписа у меродавне јавне књиге.

Јер, она је тyжбом нападана пред надлежним грађанскмм судом, ради дефинивног и респектабилног пресуђења о правном својинском титулару у сваком конкретном случају.

Треће – када је то посебним законом донетим у одређеној области прописано, о праву својине као главном (а не претхолном!) питању може се – али само изузетно решавати баш у управном постyпку, рецимо о конституисању својине ранијих власника на одређеним стварима у поступку реститиције. Али, и тада је правна заштита/ контрола двострука: и управна, по жалби, а затим и судска. Узгред, код реституције долази у обзир легално и легитмно изјашњавање две врсте судства, и управног у погледу донетог правног акта поводом тражене реституције одређених добара, и парничног, у погледу спорног права својине „трећег лица“ које се позива, рецимо, на у међувремену извршену приватизацију исте имовине.

Четврто – у својим „прелазним и завршним одредбама“, закон је несумњиво извршио „тихо“ подржављење „вјерских објеката и земљишта које користe вјерске заједнице на територији Црне Горе који у изграђенн, одноно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1. децембра 1918. године, и за које не постоје докази о праву својине вјерскиx заједница.. „(члан 62). А судски пут утврђивања и/или заштитe својине, односно судске заштите црквене имовнне о којој је у звкону реч – није изричитo поменут.

Међутим, до стицања ,,правноснажности одлуке којом се врши упис права државне својине у катастар непокретиости“ (у смислу члана 64. закона) може да дође тек када буде судски одбијена тужба о њеном оспоравању.

С друге стране, управна/ административна процедура пред „оргаком управе надлежним за послове имовине“ – утврђивање чињеница, тј. „вјерских објеката и земљишта који су у смислу члана 62 овог закона државна својина“, попис те имовне и захтев за упис у катастар (в. члан 63. закона) – не може да буде замена за судски парнични/гpaђански поступак чији би предмет била актуелна црногорска својинска заврзлама.

Ноторно је да је судско процесуирање ради установљавања истине и достизања правде редовно спорије, формализованије, али и најпоузданије и најсигурније. Класично судовање због ,претпостаљене независности, непристрасности и стручности, незаменљиво како за остварење објективне законитости, тако и за гарантовање, очување, утврђивање и заштиту субјективних права, и процесних и супстанцијалних, обухватајући и она својинска грађана и организација, па тако и верских заједница.

Пето, предлажем да – пре обраћања црногoрском Уставном суду и међународним правосудним институцијама ради војевања против закона – верске заједнице чија имовина ex lege потенцијално прелази у државну својину, одмах поднесу тужбу тамошњем надлежиом грађанском суду за утврђење њихових права на дотичним добрнма.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: