Црквоградитељ из Мајамија

Пише: Горан Даниловић

Звао ме Саша, печалбар одбјегао у вријеме Црвеног сурлаша на Флориду! Не стиже да се јави, амерички посао – америчка посла. Брат, Баранин, београдски студент, балканска душа, привремени Американац, трајни Србин, звездаш, партибрејкераш – цанетовац, дјечак по срцу, храбар као Бог, отац, супруг, син, унук, и Бог те пита.

Каже; је ли овај тамо стварно толико полудио па мисли како ће лако и Црквом изаћи на крај? Побудалио је! Не схвата да му не пале политичке форе у овој бици. Сами Бог га је наговорио да нас уједини. Еј, брате, 100 хиљада људи шета сваку ноћи по Црној Гори у сусрет Божићу. Па то само Бог може да приреди!
Не причамо о Америци – мене мрзи да питам о ономе што знам, а њега да препричава оно што знамо обојица.

Плаже Флориде потоњи су рудници за црнце, латиноамериканце и Црногорце. Конобаришеш, сидриш и одвезујеш барке, переш чаше, спремаш собе, спаваш стојећи, вјезбаш властити језик шапутањем и пјевушећи пјесме за које си вјеровао да си их одавно заборавио. Тамо негдје је и наша Марија већ три године. Тешко је добити папире али боље је него овдје, знаш за шта радиш.

Навикнеш се да званично не постојиш. Борис вози камион – америчка друмска крстарица, живи од километра и сваке суботе се враће у Чикаго, одлучио је да му тамо буде амерички завичај.

Човјек, без дома, па и измишљеног, постао би себи и ближњима вук, друмски надничар, разбојник, Побјешњели Макс! Огњен је разапет негдје испод Великих језера, између философије и чивија на завијење, између Хајдегера и рафова који се сизифофски монтирају и демонтирају до бесмисла – Кантова теза и антитеза.
Сви су били бољи студенти од предсједника Црне Горе али су из његове и своје државе морали да побјегну у туђу, да их не прогони због неподношљивог просјека.

Данило ми каже да његова Тића плови мјесецима. Чуо сам га како се преко Скајпа распитује код ћерке примају ли на њеном броду љекаре? Каже ми; идем и ја да ме овдје више не брукају. Није лијепо да у тексту нацртам плату примаријуса – срамота ме. А обогатио би се на броду – специјалиста је за болести зависности.

Америчка амбасадорка у Црној Гори била је згрожена пиротехничким терористичким атаком на црногорску заставу у Београду. Заиста јадан покушај! Није крива застава! „Није крива мајка наша Црна Гора“ – рече јуче Отац Борис пред Црквом Светог Димитрија. И није! Само она није крива! Амин, Оче Борисе! Расплакао си нас!

Америчка амбасадорка не познаје ову дјецу о којој ја пишем, није имала срећу да их упозна, мимоишли су се – она с плаже у Црну Гору, а они из Црне Горе на америчке плаже и плантаже!
Нису крива дјеца! Нису крива ни наша дјеца!

Америчка амбасадорка није имала срећу да упозна некога од ових 100 хиљада „шетача“ што сваку ноћ ходе улицама својих студених завичаја за крстоносним заставама. Мимоишли смо се! Међу њима је на хиљаде дјечице, што их мајке и очеви, свакодневно, попут властитих распећа, износе на Голготу!

Америчка амбасадорка није крива, није чак ни згрожена.
Најстрашније је, што ће нам, преживимо ли као народ, та дјеца, скинута са рамена од крстача, отићи за Америку и бити разапета од Источне до Западне обале, између чивија и шкафова, између љубави и мржње, између чамаца и странаца, црних и бијелих Американаца, који нам, заиста, ништа нису криви. Нису! Ми Црногорци разумијемо! Именом то свједочимо!

Америчка амбасадорка није имала срећу да чује како Саша говори о Мартину Лутеру Кингу. Ја јесам!
Ми бијели Црногорци, ми црни Срби, више сањамо његов сан од било којег америчког амбасадора. Сањамо: „да ће једнога дана на црним брдима Црне Горе синови накадашњих робова и синови некадашњих робовласника сједјети заједно за истим братским столом.“
Америчка амбасадорка није имала среће да сања с нама.
Имала је несрећу да се сретне са нашим Предсједником који не зна ништа о „црвеним брдима Џорџије“ али сања отворених очију на тиркизним пољима Мајамија. Отишао је да потроши наш новац – чек који су нама оставили наши очеви!

„Али ми одбијамо да вјерујемо да је банка правде банкротирала. Ми одбијамо да вјерујемо да не постоји “довољно средстава” у трезорима великих могућности ове нације. Зато, ми „не дамо“ свој чек – чек који ће… да нам донесе богатства слободе и сигурности правде“.
Америчка амбасадорка мора знати, као што знамо Саша и ја, да је срамно побјећи у Мајами, о нашем трошку, а за собом посијати лудило.

Још је већа срамота за поузданог партнера бирати онога који је заметнуо кавгу међу црнцима и бијелцима Црне Горе, који је гурнуо прст, као бодеж, у око сваком вјерујућем човјеку и одјездио потом међу океанске шкољке и ноћне клубове плаве Америке.
Није, чак, ни згрожена!
Ми не тражимо предсједника назад али тражимо свој чек, онај Кингов, онај чек слободе и правде. Нама чек, а вама наш предсједник заглављен између неиживљене младости и црквенотворенија у купаћим гаћама – дијалектички материјализам!

Америчка амбасадорка мора знати да Ми имамо сан, али да ни у сну не можемо предати у руке цркве и манастире човјеку који би их уз тек откривену фристајл музику продао за шаку морских пужева.
Америка мора знати да је дужна да чува слободу малих народа какав је наш – дужна је то себи. Америка зна да смо ми своју платили најљепшом крвљу у најружнијим временима. Ми само чувамо свој понос којим смо пркосили освајачима као што су и индијанци варварима.
Хоћемо да постојимо званично, да наплатимо свој чек и чек наших отаца, да вратимо нашу дјецу у наше домове, да се радујемо својим светињама, да не отимамо туђе и не размјењујемо неразмјењиво – храмове за шкољке и клубове.
Саша, Борисе, Марија, Огњене, Тићо! Носимо вас с иконама сваке ноћи кроз ваше студене завичаје. Заједно исходимо на Голготу! Бог је са нама.
Христос се роди, дјецо!
Христос се роди, Амбасадорко!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: