ИН4С

ИН4С портал

Црна Гора – 15 година након покраденог референдума – о. Дарко Ђого: За Србе је 21. мај био и требало да остане школа одустајања од става подразумијевања

1 min read

о. Дарко Ђого

Можда није неопходно да то нагласим, али, да бих спријечио неспоразуме, налазим за сходно да скицирам моју перспективу из које ћу одговорити на Ваше питање: мене Црна Гора интересује као један од завичаја мог српског народа и то такав завичај са којим, као Херцеговац, на том завичајном, локалном плану, имам најинтимнију везу. Као политичка заједница, Црна Гора ме интересује као државолики оквир у коме живи мој српски народ и људи који се у неком магловитом види и даље осјећају припадницима моје језичке и културне заједнице. Тако да је мој одговор на Ваше питање заправо одговор на питање српског народа у Црној Гори, казао је у интервјуу за ИН4С, протојереј ставрофор, проф. др Дарко Ђого, вандредни професор на Православном Богословском факултету (ПБФ) у Фочи.

Шта представља 21. мај и ко, шта и због чега слави овај датум?

Славе га у суштини тужни људи: онај тип малога човјека који ће читав живот проживјети гледајући очима кривице онога Другог. Људи којима је за неуспјех у животу крив био и остао – комшија, брат, кум, жена, син, увијек неко други. Јер „Србија“ није била ни тада, нити је данас само једно име, једна земља. Она је била метафора, симболичко мјесто измјештања кривице за моје промашаје. Оно чувено „неће нама Београд!“ није проблем Београда: он стоји ли, стоји, на ушћу Саве у Дунав. То је проблем једне дефектне психологије човјека који расте у гигантској несразмјери демонске гордости, глорификације себе самога, своја поријекла, поднебља, заслуга (стварних и измишљених) својих предака са којима не дијели идентитет и смислове живота, али који, у неком мјесечарском стапању хоризоната, и даље јесу преци тог тужног човјека са једне стране насупрот кога стоје осјећаји маргинализованости, запуштености, неостварности, неналажења мјеста ни у том истом Београду, ни у Србији као метафори пуноће и смисла живота, било гдје.

На крају – или на почетку – не налажења себе ни у себи самоме.
Дозволите ми да овдје испричам један лични доживљај предреферендумске атмосфере. Био сам четврта година Богословског факултета у Фочи гдје постоји и Медицински факултет. У ширем друштву са којим бих понекад попио кафу био је један студент из Црне Горе. Никада се нисмо посебно дотицали идентитетских питања, а није ни он (Република Српска је, као и све српске средине, аутореферентна култура: када заиста имате хиљаду година културе и државности, имате о коме да причате и да не спомињете друге народе и скорије ратове. То је оно што разликује пијење кафе у Београду или Фочи у односу на Цетиње, Сарајево, па и Загреб – ми можемо да причамо сатима без других, али је другима немогуће да попију кафу без помињања Срба). Неко је споменуо предстојећи референдум у Црној Гори. Наравно, сви смо се згрозили идеје о једном чину којим би наша браћа и кумови једним политичким чином симболички послали поруку неприпадања своме народу, својом браћи, саговорницима. Наш саговорник се, међутим, први пут изјаснио врло оштро: „Е да и то дочекамо! Да само кажемо Србима да нијесмо исто!“ „Како, роде, нисмо исто? Ми који овдје сједимо – нисмо ли исто?“ „Е нијесмо. Мислим, немојте се ви што наћи увријеђени. Али нијесмо.“ „Па, роде, откуда ти онда међу нама?“ Почела је једна немушта тактика оправдавања и гордости у исто вријеме, заклињања у наше пријатељство и пејоризације „крмедарске“ Србије и Срба у њој. Нисмо се послије дружили. Познаник се удаљио. Да ли је потребно да кажем да смо се касније присјећали да смо израз „крмедар“ ипак чули раније, када је коментарисао немогућност да положи анатомију код професора који су долазили из Србије.
Мене је, пак, та његова реакција подсјетила на један други моменат – и, морам признати, сви сабори санкилотског дукљанског шовинизма ме и данас подсјећају на то мјесто из Травничке хронике. То је онај моменат затварања чаршије, када у малом балканском човјеку одједном прораде све туге, биједе и фрустрације због несразмјере између њега и космоса, његове улоге и друштва, пројекције и стварности. Оно андрићевско збијање у гомилу која траје само који дан, само колико да се намири рачун са неправедношћу свијета. Управо оно очајничко „е нека сам и то дочекао!“ када каменом ка странцима (или просто свакоме ко се сматра таквим) мали човјек лијечи и трује себе истовремено.
То се каналисало, дакле, и раније јер постоји у човјеку. И зато је то омеђивање малог човјека у његов мали тор било поента 21. маја и тада и данас. Намјерно не причам о политичкој олигарфији, мафијократији која управља тим малим човјек – за разлику од малог човјека, мафијократе знају своје разлоге, они су исказиви цифрама и дугим низом нула након њих у кипарским банкама. Али тај мали човјек – кога не презирем, не мрзим, али не могу ни у наивности да превидим његову срџбу и камен у руци намјењен моме брату и сину – он је остао и даље трагичар те прославе.

За Србе је 21. мај био и требало да остане школа одустајања од става подразумијевања: подразумијева се да је и то наше. Да ћемо имати два гласа у УН, дванаест бодова на Евровизији. Ствари нису дате само у нашим очима већ у својим симболичким значењима: сецесијама од Србије не настају „друге српске државе“. Наравно, није лако лијечење семантичком диференцијацијом, није лако разликовати Црну Гору од Crne Gore, снаћи се у хомонимији супротности. Али морамо то учинити. Ми свакако волимо Црну Гору – управо као што волимо и Босну и Херцеговину (од Св. Савé) које су за мене увијек у множини, као завичаји српског народа и српских краљева и војвода али не осјећамо се увијек удобно у савезној псеудо-држави у којој живимо. Дакле, 21. мај за нас је дан почетка консолидације из илузија, успомена на најбиже тачке геополитичког комадања српског свијета, али данас имамо и право да самјеримо своју позицију некада и сада и да са задовољством се осврнемо: нисмо, ни у наивности, ни у геополитичким токовима, тамо гдје смо били 21.5.2006.

Гдје је Црна Гора сада, 15 година од покраденог референдума? Приватна или независна држава?

Она никада, од 1945, наовамо, није била мишљена као цјелина у којој би се разликовале „независност“ и „приватност“ (Бомбашки процес свједочи да је елемената оваквог гледишта било и раније, прије 1918, тј да је и у периоду владавине несумњиво српског краља Николе Петровића било тешко разазнати „приватност“ од „незавиности“ те је одржавање династичке владавине које данас поистовјећујемо са независношћу и државотнорношћу ипак доминантно било израз жеље за личном владавином и приватношћу државе и династије. То је, међутим, фуснота за неке унутарсрпске оцјене и дијалоге). Од када је почела историја Црне Горе на фону анти-историје, анти-пода сопственој историји, бићу и идентитету, она је одувијек била „независна“ од српских коријена да би била „приватни“ посјед црвене аристократије.
Та пробитачна приватност на политичком плану се исказује као „независност“ – које нема, јер, како рече г. Абазовић, Црна Гора нема суверенитет (само је привидно парадоксално да га је више имала у прокаженој државној заједници него данас у геопочитичким савезима којима припада или којима тежи. Ствар је у томе да је савезној држави она била уз Србију, субјект од кога је могла имати и данас има само користи и коме је приступила својом вољом, док се на другој страни нашла управо процесом сецесије и вазализације, па како очекивати неки суеверенитет и независност, осим оних имагинарних?).

Владика Атанасије и о. Дарко Ђого

На културолошком плану се праватност конструише као аутореферентност, самодовољност Црне Горе, која, на плану културе, данас је у стању да само коалира са околним микро-културама са којима дијели заједничку србофобију и малограђанске домете. На плану идентитета, приватност мафијократске Crne Gore увијек се каналише и конструише као мит о некој супериорној посебности. Овдје можда и лежи једина реална опасност за српски народ у Црној Гори јер је на свим другим плановима ствар толико комична и очигледна, али на пољу идентитета мафиократија и даље налази начина да свој случај представи као „обнову“ државности а не успостављање нечега новога.

Овдје је један моменат изузетно значајан. Слободан Владушић, када говори о Пекићевом схватању национализма и демократије, уводи један непроцјењиво важан појам: етички коректив. За Пекића је демократије „етички коректив“ оног националног, али мислим да је врло важно да и саму нацију конципујемо као етички коректив, заједницу која сваког од нас са својим личним историјама, животима, страдањима, радостима, трагедијама, дефектима, врлинама чини бољим човјеком. И сама српска нација је – као врједносна заједница Косовског сјећања – етички коректив свакога од нас. Зато је та идентитетска сецесија и конструкција не-Српства, над-Српства и слично-Српства само многолика операција која има исте циљеве: вађење Срба из заједничког етичкког а тиме и националног контекста, из Заједнице као Смисла и коректива нашег живота.

Како је текао пут Црне Горе од 21. маја 2006. до 21. маја 2021. године?

Тај пут је текао у непрекидном брисању саме себе, српства и завјетности као основе њеног бића унутар кога постоји од како уопште постоји. У пластичној операцији, клонирању и непрекидном себеподавању страним гостима, на коњу и за златнике. Геополитичка кретања су ишла на руку том процесу: путања самозаборава је била услов окамењивања унутрашње структуре старог режима па се наратив о „одласку из средњег вијека“ и „ретроградног српства“ природно настављао есхатологијим „бољег сјутра“ у неким другим „вриједносним заједницама“. Тај ток је био један класични шверцерски подухват у коме се од старе српске краљевине, без ауторских права, узело само име, али се онда производила политичка и спољенополитичка бофл роба са истим именом. Можда најкориснија ствар у читавом процесу је његова брзина: како новостворена елита у прве и друге фамилије нема смислотворећих метафизичких хоризоната далекосежнијих од њиховог личног живота, обје идеолошки идентичне и методолошки само понешто различите корпорације су пожељеле да плодове свога труда виде за свога живота. За свега петнаест година је требало довести до краја уобличење једног пројекта – посљедњих година, непосредно прије доношења фамозног Закона о ставарњу државне цркве, као и након њега, ми отворено слушамо програмске циљеве и једних и других. Тако да, као Срби, можемо да разумијемо погубност тих процеса. На нама је да у нама завјетно не дамо и све више враћамо питања језика и односа према косовској завјетности. То нису изгубљене битке већ правна насиља, по ријечима самог Душка Марковића. Ми не смијемо никада у себи рећи „готово је то!“ Не смијемо ради себе самих. Србин – то је човјек који није у стању да каже за било који политички корак уперен против свога народа „готово је то“.

Шта чека Црну Гору и у ком смјеру иде њена унутрашња и спољна политика?

Можда није неопходно да то нагласим, али, да бих спријечио неспоразуме, налазим за сходно да скицирам моју перспективу из које ћу одговорити на Ваше питање: мене Црна Гора интересује као један од завичаја мог српског народа и то такав завичај са којим, као Херцеговац, на том завичајном, локалном плану, имам најинтимнију везу. Као политичка заједница, Црна Гора ме интересује као државолики оквир у коме живи мој српски народ и људи који се у неком магловитом види и даље осјећају припадницима моје језичке и културне заједнице. Тако да је мој одговор на Ваше питање заправо одговор на питање српског народа у Црној Гори, а не толико одговор на питање трајекторије тог политичког оквира, осим у домену утицаја друштвених и политичких дешавања на мој народ. На крају бих рекао и зашто је то важно за саму политичку заједницу истоимену српској краљевини из 19. вијека.

о. Дарко Ђого

Најприје, надам се реконсолидацији српског народа, крају подјела, двевног политиканства и политичке некултуре. Видим неке младе људе који се појављују, г. Марка Ковачевића и још многе за које Желидраг Никчевић каже (са правом, рекао бих), да ће се политички опоненти пожељети „старих“ представника српског народа. Очекујем да ће се српске странке вратити српском становишту, без кохабитације и коалиције са онима чији је једини квалитет у томе да хоће са нама. Баласт тог коалирања на личном плану и утапања српске препознатљивости на идејном плану биће све тежи. Могуће је само повратак на чисто: на српско становиште, као што рече помињани г. Ковачевић: „остало је још само да будемо Срби“.
Такође, потребно је много радити да се објасни нашем народу у коме се тако стихијски размјењују наивност и жеља да се буде мудро и стрпљено-спашено, да политичка култура неконфронтације и сарадње није исто што и затамњивање идентитетских перспектива и свјесна игноранција идентитетских питања. Српство није ствар у „четири зида“ већ елементарно право сваког човјека. Само прихватање политичке позиције која сматра да је крипто-српство (тајно српство) некакво „културно српство“ контрапродуктивна је за сам српски народ, али чак и за политичку заједницу истоимену српској краљевини. Докле год је некоме саморазумљиво да је питање језика и идентитета „лично“ и „приватно“ а његова функција и моћ која из ње проистиче јавна ствар – такав човјек или није зрео или је злонамјеран. У коначном слиједу, такви људи не чине оно што је суштински важно а што, наводно раде: не боре се за присуство свих идентитетских наратива у јавном простору једне заједнице већ пристају на пожељне и непожељне наративе и идентитета, што је у суштини заоставштина старог режима.
Важно је да покренемо расправу о могућностим остваривања конститутивности српског народа као таквог и гаранцији неотуђивих права нашег народа. Ни ту не очекујем добру вољу по себи, али се надам да ће остале заједнице схватити да је обесправљеност једног народа у једној заједници проблем не само тог народа већ читаве заједнице.
Зато: моја очекивања су најприје таква: надам се јакој Српској Православној Цркви, јаком и солидарном српском народу, јаком Митрополиту и младим, школованим, елоквентним, непоколебљивим и непокварљивим српским политичарима у Црној Гори. Избор Митрополита који нам предстоји, биће важна тачка на том путу. Наравно, као и сваког другог епископа СПЦ, њега бира Сабор. Не смијемо допустити уношење авнојевских менталних баријера, поунутрашњење граница. Није важно да на то мјесто дође човјек из Црне Горе (поготово зато што је тренутни администратор, Владика Јоаникије, човјек из Бањана, дакле, из Херцеговине а не из Црне Горе) колико је важно да на тешко мјесто дође наш најбољи епископ, такав да одољева и демонским нападима без људи и кроз људе. Надам се и радујемо се таквом мом народу.
Ако будемо такви, много шта ће зависити од нас. Можда не све, али нико нас неће моћи маргинализовати и деполитизовати. Ако дозволимо растакање наше перспективе и заједништва, тешко да ће ико поштовати народ који не поштује себе самога. Који нема и не познаје своје становиште, свој интерес, своје векторе, своја кретања. На нама је да дамо своје. Да замолимо да нам Бог правде помогне, да му се сваки дан у химни за то замолимо. Да обновимо косовски завијет као императив свакодневног живота. Будемо ли такви људи, имаћемо шта и да очекујемо и чему да се надамо. Јер свега осталог има на свијету мимо нас.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

52 thoughts on “Црна Гора – 15 година након покраденог референдума – о. Дарко Ђого: За Србе је 21. мај био и требало да остане школа одустајања од става подразумијевања

  1. Ових дана видимо хордице милогораца како с пеном на устима урличу улицама Црне Горе и јасно је како је настало и изгледало усташко лудило. Видимо их на како шизофрено бљују на дојучерашње саме себе и како су мало до потпуно обезнањивања у којем би клали своју браћу на усташки начин. Јер само такво клање их може одвојити од самих себе, од онога што су до јуче били и потврдити у новом идентитету. 

  2. Разбратничка прелест великоцрногорства, као и свака прелест, проистиче из заслијепљености ума, који у овом случају одбија или није кадар да увиди да је Црна Гора, настала из великог покосовског свесрбског збјега, одлукама наших вјековних душмана Ватикана, Беча и Берлина на Берлинском конгресу, постала земља Срба којима није дозвољено да се уједине са браћом из Нове ( карађорђевско- обреновићевске) и, касније, из Старе Србије (Маћедоније и Косова и Метохије).Политичким волунтаризмом ова три вековна антисрпска центра у Црногорце у националном смислу претварани су прогресивним, систематским и дугорочним сепаратистичким однарођавањем они Срби којима србомрсци нијесу дозвољавали да Србима остану, у жељи да их занавијек откину од Српства и тако православно Српство коначно истисну са овог једино папизмом непокореног дијела јадранске обале и њеног залеђа. Црногорац у националном смислу је бивши Србин који је, насупрот досадашњем историјском искуству,по коме су Срби прво мијењали вјеру и језик, па тек временом и нацију, постајући Хрвати, Њемци, Мађари и Арнаути (или ако нијесу мијењали вјеру, промијенивши језик, мијењали су и нацију и постајали православни Румуни,Бугари или Грци), национални Црногорац је, дакле, бивши Србин који је најприје промијенио нацију и узнастојао да створи свој немогући посебни језик, а у перспективи ће промијенити и вјеру,приклањајући се у својим обоготвореним западоевропским грађанизмима, екумењарском Западу и на плану вјероисповијести, о чему свједочи и понашање црногорских распоповаца Мирашевих.

    11
    1
  3. Srbe kao suveren narod je ukinuo Medojevic zajedno sa Milom i Krivokapicem . Konstitutivan znaci suveren .To imnije odgovaralo pa su nam ostavili da biramo – Crnogorci ili nacionalna manjina

    9
    1
  4. Imali smo sve .Velike sile odredile granicu -Karlobag , Karlovac , Virovitica, sa svom Makedonijom i Crnom Gorom.isli smo protiv velikih ., stvarali Jugoslaviju. Velike sile sve pamte . Kao osvetu zele nas svesti na Beogradski pasaluk .

    8
    4
  5. Уз сво дужно поштовање, све док се ви који наводно бринете о “интегралном српству“ не осврнете интегрално и критички и на политички моменат у Србији умјесто само на овај у Црној Гори, ваша писанија су обично губљење времена, колико год она била затрпана “школованим“ изразима и позивањима на овога или онога нашег књижевника.

    Уз то, још су и контрапродуктивна што врло добро знате, јер наводни душебрижници упорно и перфидно слиједe подјелу коју из својих разлога непогрешиво намећу и Мило и Вучић, тј. српство и црногорство као антиподе једно другом, уз тражење конститутивности тј. мањинских права за Србе у Црној Гори. Сада је након слома ДПС-а управо званични Београд остао и даље доследан у томе. Колика је гаранција конститутивност Срба у уставу, искусили смо у Хрватској.

    Црногорци у огромној већини једноставно неће да им се то двоје одваја, јер се то никад кроз историју није одвајало и не треба да се одваја, а што је још битније – неће да буду баласт у тренутној међународној политици снисходљивости Београда коју такође диктира спољни фактор, који дугорочно гледано има циљ свођења српства на “србијанско“. Радије ће бити своји на своме макар се звали само Црногорцима, ако буду принуђени да бирају између свог српског црногорства или га назовите како вам драго, и конститутивности као предворја мањинских права за Србе.

    Црногорци су једноставно Срби и схватите то тако док ова политичка парада ината и свађе не прође, а дневна штампа и режимски таблоиди просто немају тежину једног Горског Вијенца који је историјски гледано настао колико јуче. Нико неће да буде мањина у држави у којој живи, како вам то није јасно? Већина у Црној Гори хоће да слиједи тај пут, па чак и да исправи историјску неправду према двије српске круне из 1918-е учињену због Југославије, а ви нас затрпавате некаквом аргументацијом да смо “само Срби“ и да нам је “само то остало“ како рече Марко Ковачевић млади. Па то је пораз и безидејност једне политике некога ко пледира да спаси српство Црне Горе и куне се у српске интеграције. Не може преко кољена. То су историјски процеси.

    Једини пут који води историјском српском идентитету као помиритељском, и као предуслову за неке будуће интеграције, је не раздвајати српство и црногорство. Ево и поп Дарко каже за себе да је Херцеговац. Зашто је онда алергичан на ове који истичу да су и Црногорци ако већ у истом тексту тврди да му не смета државност и историјски контекст Црне Горе?

    Оставимо коначно инат, пизму, личне фрустрације и ова или она збитија из свакодневног живота, јер нам она изгледа доминантно одређују модел политичког понашања због којега и свјесно и несвјесно жртвујемо јединство и цркве и нације. Поједини свештеници српске цркве би, ако већ говоре о политичким или идентитетским питањима, требало да говоре о цјелокупној ситуацији на просторима које насељава српски народ, како би дио Црногораца коначно престао да доживљавају овакав један наратив као атак на своје национално биће (нажалост махом из незнања), и бављење само њима и њиховим мјестом у српству, које није само код њих као Срба слојевито, а по правилу је и солидно подмазано неком врстом личне користи као рецепту за настајање нових нација.

    Мора мудро, и нема мјеста искључивости. То је истински интеграциони процес, а остало је саучесништво у цијепању јединства. И не говорите нам молимо вас о “снази и бројности“ ових који заиста вјерују да Црногорци нису етнички Срби.

    10
    25
    1. Управо супротно стоје ствари. Губљење времена и снаге је сва та разводњења идеологија вас кмера који бисте, да морате, били само Црногорци. Тиме сте рекли све о себи. Све остало је само трабуњање у оправдању своје несигурности и гордости. Прочитао вас и погодио о. Дарко.
      Ако је све узалуд, зашто пишете километарске коментаре?

      „Па му рече у присуству свих војвода… „

      21
      8
    2. Ево и ја сам Херцеговац осим што сам Србин, заборавих да напоменем. Шта ћемо сад?

      8
      9
      1. Сад ћемо да ти кажемо да си човјек свијести измијењене недовољним познавањем историје сопственог народа, недовољним познавањем историје своје Цркве и још увијек заражен бацилима папистичке и комуњарске туђинштине… Нека ти Св. Сава и Св. Василије помогну да се не храниш више полуистинама, које су, очито, по посљедицама горе од лажи, него самом истином.

        14
        6
        1. Ви сте ипак само политички и полуполитички ухљеби, без обзира на државу у којој живите. Па тек онда Срби.

          6
          16
          1. Горди брате, политикантски ти је начин размишљања, ми смо најчешће обични људи, родољуби који не само да памте своје светосавске корјене него њима још увијек живе, дишући пуним плућима. Има нас студената, професора, ученика, научника, службеника,занатлија, радника, и нијесмо чланови ниједне партије. поготову не оне западњачког демоноумља и његове демо(но)кратије, нити смо икад били.

      2. Ево поздрав од Старохерцеговца Херцеговвци никада нису доводили у питање своје српство сви Црногорци се сада Црногорчите, како рече Бећковић, па хоћете да нећете оно што сте, ми да сте нешто друго..у памет се браћо Црногорци, не брукајте својијех предака, не измишљајте језик и нацију, били сте ДЕ ЛУКС Срби, с Сад кокетирате с усташама..у памет се, у памет се

    3. Konstitutivnost ne znaci manjina i Srbi u Hrvatskoj nisu konstitutivni nego nacionalna manjina . U Bosni su tri konstitutivnanarloda -Srbi , Hrvati i Bosnjaci

      2
      1
      1. До Ф. Туђмана Срби су били конститутивни народ у Хрватској, он им је одузео конститутивност и учинио предметом изгона и асимилације остатака.

    4. Поштеније ти је рећи да ниси Србин него што то оправдавам са дугом али испразном причом.

      1
      1
  6. Најтужнији дан у мом животу! Покојну мајку на дан кад је преминула нисам толико ожалио и толико суза исплакао као у ноћи 21. маја 2006!
    P.S. Управо сједим поред човјека, пилота Монтенегро ерлајнса у то вријеме, који ми свједочи да је авионима те компаније у стечају уочи референдума превезено 7000 хиљада гласача, сакупљених на разним европским „дестинацијама“, а којима су личне карте дијељене у авионима!

    28
    1. Tuzan je to dan bio pobratime, ali cekaju nas bolji dani, to je sad makar izvesno (ne mislim zbog izbora, druge stvari su u pitanju)

  7. 21 мај је најсрамнија страница Црне Горе у модерној историји која представља угњетавање Срба у Црну Гору када је и започео прогон српства и стварање нове „нације “ монтенегринско -дукљанских макаронџија ,шовиниста и анти-срба никад Срби неће славити „тековине “ лоповске секте мила Ђукановића и његове приватне државе , борит ћемо се српство и за наше претке да вратимо Црну гору традиционалним вриједностима !!!! Живјела Његошева Српска Црна гора !!!!

    34
    2
  8. Znači, taj što je rekao za sebe da nije Srbin je „dukljanski šovinista“, a vi to niste koji hoćete da mu odredjujete nacionalnost? Ma bravo! Takva vam je sva priča.

    4
    28
    1. Војиславе , војиславе играте се са великом ватром , ваша Дукљанска шовинстичка идеологија је поражена 30-тог августа и нема више повратка , то што су Срби ћутали зарад грађанског мира не значи да ћемо имати бескрајно стрпљења, ако се вратимо на улице будите сигурни вашој милогорској усташији ће бити уско и неће бити рупе у коју ће те се сакрит , у то будите 100% увјерени , схватите добро ово упозорење и опомену пред црвени картон !!!!

      27
      1
  9. Nepristojna agresija od vase strane o.Darko…i vrlo štetna. Imate Vašu pastvu, pa ih učite kako da budu dobri Srbi, kako da poštuju državu i šta god želite. Imamo u Crnoj Gori dovoljno pametnih i hrabrih sveštenika koji su nas proveli kroz tešku prošlu godinu. Neumesno je sad baviti se ovim prostorima ….Da ne kažem -vrlo zlonamerno i nepošteno

    7
    44
    1. ББ питах се кад ће овакав коментар… а и зна се из које је кухиње. Каква агресија, која је то Ђогова паства, а да није иста она, као што је овдје! Знаш, или тај што ти је рекао зна свакако, да нема литије на којој није био о. Дарко!

      Екавица не помаже, знам тачно одакле је стигао овакав коментар. А зна вјерујем и о. Дарко! Одавно је све у Црној Гори јасно.

      40
      5
    2. Ако и имамо ми у Црној Гори довољно паметних и разборитих свештеника, немамо их храбрих такорећи уопште, не само услед кукавичлука. већ и по инеррцији, јер су готово сви били навикли да се заклањају иза Митрополита. Ако су пред владикама и осталим свештеницима и истинито прозревали душегубну стварност Монтенегра и умовали и савјетовали храбро и паметно , никада се ниједан није усудио да јавно игдје устврди оно што је свима очигледно – да је референдум покраден државно-партијским монтенегринским махинацијама Ђукановићевим, а поготову не да се са таквом ријечју обрате самим носиоцима државних функција,који су очито варали и крали гласове уз помоћ својих машинерија, сежући својим пипцима до Албаније, Космета, београдско-новосадске домаће усташије, Босне, Луксембурга,Њемачке и Америке.Штавише, наше промонтенегринске звијезде међу свештеницима оберучке су, али језуитски вјешто, заодјевајући је у хришћанску реторику, да се Србљи не сјете, и прије референдума промовисале монтенегринску идеологију четирнахијске крви и тла у великоцрногорској варијанти црногорчења свих осталих на присвојеним дјеловима српске Херцеговине,Рашке и Приморја, изузев Шиптара, Хрвата и Бошњака, као и непојамне крађе српског немањићко-лазаревићког и петровићког насљеђа и претапања светосавских Срба у Црној Гори у „православне“ Црногорце, брозоморног кова и латинског усмјерења. Лукавом рјечитошћу они су у јавним наступима, у сопственим саопштењима, као и у оним састављаним у име Цркве, у најгорем усташком духу цензурисали сваки спомен Српства и било чега српског,навикавајући на то своју неофитску паству, у комунизму образовањем и васпитањем дуго и систематски искорјењивану из светосавља, за коју је сасвим природна и истинита постала вишедеценијска и вишевјековна лаж латинске и комуњарске политичке пропаганде да у Црној Гори не живе Срби него Црногорци. Колики је њихов језуитски анимозитет према самом имену српском био и још увијек јесте свједочи чињеница да ни Богословију на Цетињу неће да зову њеним изворним именом – Српска православна богословија, ни познату добротворну организацију православних жена – „Колом српских сестара, већ „Милосрдним колом сестара“, па чак ни наше Свеце у богослужбеним отпустима не желе да именују онако како их наша Црква спомиње вјековима – као српске Светитеље и Просветитеље – Симеона Мироточивог, Светитеља Саву, Арсенија.итд. Жалосни врхунац прелестног неразбора ових пропагатора етнофилетистичке великоцрногорске прелести у нашој Цркви у Црној Гори свакако јесте чињеница да, неразумно инсистирајући у фанарском источнопапистичком духу на универзализму Православља, на уштрб његовог вјековног историјског устројства по основу помјесне једнојезичности, и саму нашу светосавску Цркву избјегавају и суштински одбијају да зову њеним званичним именом Српска Православна Црква или, краће, Српска Црква, како се њена саборна и, по светопедесетничкој природи ствари,
      у м а т и ч н и м з е м љ а м а искључиво
      с р п с к о ј е з и ч н а помјесност именује у нашој химнографији од времена Светога Саве. Крајње је вријеме да се овом за Цркву изузетно штетном неразуму стане на пут и сопствени вјерни народ поштеди пагубе црквене украјинизације Монтенегра.

      15
      1
      1. Не лажи. Старохерцеговци и Брђани су ти били и остали политички носиоци монтенегринске идеологије. Осим тога, придјев српски стоји свугдје.

        4
        9
        1. Ти који су данас носиоци монтенегринства из Брда и откинутог дијела Старе Херцеговине управо спадају у комунизмом и латинаштвом обмануте и самообмањиване жртве латинских и комуњарских пропагандних лажи и прелести. Зараза гордости цуцке која је прва почела да мути памет народу, пренијела се и на њих, прије свега демонско-месијанским дијељењем свакојаких повластица и посластица новим адептима четиринахијског монтенегринства. Отрезни се ти…

          11
          2
          1. Чим добијемо адекватан узор српству у политичком Београду. До тада, само српство Црне Горе.

            3
            7
  10. Немој ме Видаче тјерати у дукљане. Не разумијеш оно што сам мислио и не разумијеш овај историски тренутак. И немој дукљанство спочитавати онима који другачије мисле. Ја сам само изразио бојазан да нам неко кува нешто што нам не би пријало. Предуго се отегао избор митрополита. По мени избор је логичан. То је наш драги Јоаникије. Да ли је он Шумадинац, Херцеговац или Староцрногорац, мени је свеједно.

    17
    9
  11. Оче Дарко, Монтенегро је од почетка ПРИВАТНИ ФЕУД, настао само и искључиво због тога, нема ту патриотизма, љубави, само је требало обезбједити да се новац, дрога, коцка, шверц цигара легализује, а Мило и клика несметано богати…
    И сви осим Срба имали користи, наравно неки квазисрби и они су имали. Хвалаа што преко овог патриотског, слободног и свесрпског портала се оглашавате! Бог дао и ВАМА и Гојку Раичевићу сваку срећу, и свима који учествују у раду портала без кога би деценију последњу био МРАК!

    44
  12. „Очекујем да ће се српске странке вратити српском становишту, без кохабитације и коалиције са онима чији је једини квалитет у томе да хоће са нама.“

    Тако је Дарко, крајње је вријеме да Андрија Мандић оконча кохабитацију и непринципјелну коалицију са Медојевићем и његовом усташком странком ПЗП.

    34
    3
  13. Дужности свештеника као прво па све сотало као друго каже:

    *11 Правна Тела и Органи Црквене општине су ова:
    А) Парох
    Б) Скупштина
    В) Црквено Општински управни одбор
    Поред ових, Парохија као помоћна Тела може имати Коло Сестара, Школски или
    Просветни одбор, Грђевински одбор, Приређивачки одбор, Удружење пензионера и
    Омладинско удружење. Рад свих помоћних организација у парохији је под
    директним надзором Главних тела и органа Црквене општине односно Парохије.
    *12 Парох стоји на челу једне парохије у којој обавезно и живи ( не у случају
    мисионарске као сто је наша). Без допуштања надлежног Архијереја или од њега
    наименованог лица, намесника или заменика, који у одсуству Архијереја отправља
    послове у његово име, парох не може да напусти парохију. Незаконито
    одсуствовање са парохије дуже од 15 дана као и не одазивање на новопостављену
    парохију у року од три недеље повлачи губитак парохије односно радног места.
    *13 Парох, односно старешина цркве, који је по службеној дужности увек члан
    Управног одбора дужан је да активно сарађује у свим пословима административне
    и матерјалне природе своје црквене општине односно парохије и саодговоран је
    заједно са члановима Црквеноопштинског управног одбора за све неправилности у
    раду, ако у конкретном случају није издвојио своје мишљење и против
    неправилних одлука у раду изјавио жалбу у року од 14 дана од дана њиховог
    доношења вишим Црквеним властима.
    *14 Парох је привремен или сталан. И једног и другог поставља епархијски
    Архијереј.Статус сталног и привременог пароха регулише се према уставу СПЦ
    (*165-*169)
    Сталног пароха може Архијереј преместити са парохије само по његовој молби или
    пристанку и по пресуди Црквеног суда, а привременог пароха Архијереј може
    преместити по потреби службе.
    *15 Свако парох врши парохијске дужности и води канцеларијске послове
    самостално, а у погледу званичног рада стоји под непосредним надзором
    Архијеријског намесника или надлежног Архијереја.
    Парохијски свештеник не сме вршити обреде на туђој парохији без дозволе
    надлежног свештеника или наредбе Епархијског Архијереја у ванредним
    случајевима.
    *16 Дужности пароха су ове:
    а) да служи свету Литургију и остала богослужења по црквеном правилу
    б) да редовно проповеда слово Божије и поучава своје парохијане у храму и на
    сваком другом погодном месту.
    в) да својим личним и породичним животом служи другим парохијанима за
    пример
    г) да редовно посећује болесне било у њиховим домовима или у болницама и
    затворенике у затворима пружајући им духовну утеху и свете тајне;
    д) да води матичне књиге, домовни протокол ( картотеку), летопис парохије и
    црквени инвентар и да се стара о благољепију, реду и чистоћи у храму:
    ђ) да издаје изводе у законској форми са парохијским печатом:
    е) да пуноправно учествује у раду Управе ЦШО, Скупштинама општине и
    помоћним организацијама и да даје им потребне инструкције за правилан рад;
    ж) да у споразуму са Управним одбором поставља и отпушта црквењака и појце,
    упућује их, руководи и надзире у њиховој служби;
    з) да сва лица која при богослужењу певају, читају, или послужују, продају свеће и
    прикупљају тас, упути у њихову делатност тако да се света богослужења врше
    достојанствено и с побожношћу;
    и) да подноси годишњи извештај о своме раду надлежном Архијереју, као и
    Годишњој скупштини своје ЦШО.
    ј) да управља целокупним парохијским просветним програмом. У овом раду може
    имати и помоћнике наименоване од стране надлежног Архијереја према личном
    предлогу.
    *17 Сходно евентуалним неправилностима у раду и озбиљности прекршаја, парох,
    као свештено лице, подлеже следећим црквеним казнама:
    1) опомени
    2) укору
    3) епитимији
    4) премештају на друго место службовања
    5) привременој забрани свештенодејства највише до годину дана
    6) губитку парохијске службе, односно другог звања у цркви
    7) доживотној забрани свештенодејства
    8) лишењу свештеничког чина
    9) лишењу свештеничког чина са искључењем из црквене заједнице и
    10) лишењу монаштва.
    Казну опомене, укора, епитемије до 15 дана, забране свештенодејства до 30 дана и
    премештаја привременог парохијског свештеника на друго место службовања
    изриче надлежни Архијереј и ове су извршне, док остале казне сходно њиховој
    природи пресуђује Епархијски или Велики црквени суд. Нико се не може казнити
    ни једном црквеном казном без предходног саслушања

    12
  14. Не допада ми се ово око Јоаникија. Немојте нам брате Србине-Ерцеговче Ви „знати“ шта је за нас у српсјој Спарти најбоље. Ми овако незнавени баш би да нам он буде митрополит. Дјелује ми ово као благоглагољива прича са поентом на крају. Дај Боже да гријешим.

    11
    37
    1. @ Kovid 19

      “ Vladiku Joanikije poznajem skoro četiri decenije, sigurno najduže od svih naših sveštenoslužitelja, i na tome sam veoma blagodaran Bogu. …Mada, tolikom hrastu i duhovnom gorostasu, kakav je naš čestiti Vladika, teško da išta može nauditi,niti ga saviti, a kamoli polomiti…“.
      Ovo su riječi Patrijarha Porfirija, tadašnjeg mitropolita zagrebačko- ljubljanskom, date u izjavi i apelu od 23.05.2020.g., upućenom državnim vlastima u CG povodom hapšenja episkopa Joanikija.
      Ovo su riječi iz dubine duše koje opisuju vladiku Joanikija i ovo je, zasigurno, stav Patrijarha Porfirija ko će biti mitropolit crnogorsko primorski.
      Ovo su riječi koje se “ ne gaze“.

      38
      1
      1. Generacija 79/80nikšićke gimnazije, poslednja generacija prije tzv. Šuvareve reforme je generacija kojoj pripadam i koja je iznjedrila veliki broj danas priznatih stručnjaka u mnogim oblastima iznjedrila je i budućeg Mitropolita crnogorsko/primorskog Joanikija Mićovića iz časnih Banjana, gorostasa, duhovnu i svetovnu veličinu, mača Obilića, sablju Nemanjića. Svaka druga odluka bila bi na fonu dva diktatora. Naša srpska pravoslavna crkva to ne smije dozvoliti. Mitropolit Joanikije. Dostojan! .

        1. Колико је тешко ЈЕДНИМ кликом промијенити тастатуру и писати српски(м), умјесто латиницом? Није то свакоме једнако важно, али, већ на први поглед се види да ли је неко свестан свог језика и културе, или није.

    2. Bas ste profil koji je o. Djogo opisao u prvom dijelu intervjua. Nazalost opsta nam je osobina – pretjerana gordost od koje postradasmo. Smirimo se. Ne biraju se mitropoliti i episkopi na izborima.

      33
      3
      1. Слажем се Ана да се митрополити не бирају на изборима. Само, нисам ја адреса за ту опаску него неко други, много утицајнији и много више описан тим профилом. Тај само што нам не искаче из фрижидера….. ако се разумијемо.

        8
        7
    3. Ти си неки Србин из ЦГ, нека посебна фела. Ај полако, пређи одмах у дукљане. Наш владика из Мораче може бити владика банатски, други, такође из Мораче је био Патријарх српски, али ако неки владика из Србије треба у ЦГ е то ти не даш јер си ти Србин из ЦГ.
      Брате или си Србин или носи и тачка.
      Лично се надам да ће владика Јоаникије за који дан доћи на Цетиње као митрополит црногорски али не зато што је црногорац (а није него херцеговац)

      33
      7
  15. О. Дарко је одлично описао и атмосферу и осјећаје свих нас, који смо прије ове, имали неку СВОЈУ државу! Сад одједном, та држава као да није никад постојала, а ова од 15 година, као да је вјечно трајала… Ужасно испирање мозга, хвала ИН4С и о. Дарку

    53
    2
  16. 21. мај 2006. године, је један од најтужнијих дана када су се два брата и две сестре, окренуле једна од друге, поставиле границу и престале да брину и пазе једна о другој.

    57
    1
    1. ako si mislio na Mirasa Dedeica i sve pritalice novokonponovane crnogorske crkve, onda si u pravu..
      u suprotnom grijesis, drzava i crkva trba da saradjuju..
      zivim u evropi, u katolickoj zemlji gdje se narod na svaki praznik ili nedelju masovno odaziva crkvi. isto tako je i u zemljama gdje se vecinski muslimanski zivalj, odlazak u dzamije. samo kod nas, jer su nam komunizmom i Milovom politikom ispirali mozak decenijama, je to nesto nenormalno, neprimjereno, izdajnicki itd.. trebace nam vremena da izdrzimo sve pritiske kojekakvih zlonamjernika, komita itd..
      Bogu Hvala da se narod vratio svojoj Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.

      39
      2
    2. Ово је историјска Црна Гора на коју ћете ви морати да се навикнете.
      И маните се вашег комунистичког бунцања са простачким називом „попови“.
      То су Свештеници Божији, рукоположени прејемници апостолског предања, Праве и Истините Вјере, не некаквих „религија“.
      Имајте поштовања.
      Ако не због себе јадних, оно због ваше дјеце ако их имате. Не стављајте тешке терете на њихова малена рамена, јер су духовни закони далеко строжији од земаљских и ту се лако испада.

      30
      3

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *