Црна Гора и Србија руку под руку ослобађале Космет

Пише: Немања Поповић

Русија је увидјела згодан тренутак да подстакне један савез балканских држава који ће довести до коначног збацивања Отоманске империје са Балкана.

У овом моменту на челу Турске је био султан Мехмед V, први владар уставне монархије. Он је био доста мање перфидан од свог, више аутократски настројеног брата Абдул Хамида II, претходника на турском трону.

У фебруару 1912. године др Милован Миловановић и Иван Гешов, склопили су српско-бугарски савез, иза тога је дошао бугарско-грчки савез 16. маја, а 19. јуна је потписана српско-бугарска војна конвенција. Савез између Црне Горе и Србије углављен је 14. септембра. Дакле у савезу су биле: Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска, четири балканске православне земље, од чега су три биле словенске.

Стање Срба на простору Турске царевине постајало је све теже, били су честе мете зулума. Упркос политичким напетостима између династија, Србија и Црна Гора су морале да се консолидују када је у питању одбрана српских народних интереса. Народ у обје српске краљевине тражио је да се пред општом опасношћу по Српство пренебрегавају међусобни неспоразуми. На ове ствари је увелико указивала и српска штампа.

Према војној конвенцији двије српске краљевине, предвиђено је дјеловање њихових војски у Санџаку, такође је било предвиђено да црногорска војска изврши напад на Скадар, уз помоћ србијанске војске у случају потребе. Политичком конвенцијом, наслоњеном на поменуту војну, предвиђено је ширење Црне Горе и Србије на простору Новопазарског санџака и стварање тамошње заједничке границе. Предвиђен је био и излазак на Јадран за двије државе преко Албаније. Рат са Турцима имао је бити офанзиван. Црногорска војска имала је дејствовати главном армијом у правцу Скадра, а споредном у Санџаку. У почетку, операције имају изводити врховне команде самостално, а касније се по потреби имају споразумијети о даљем току операција.

Црна Гора је прва објавила рат Османском царству (8. октобра 1912). Тиме је коцка бачена и Балкански савез је Црном Гором „прешао Рубикон“. Краљ Никола је позвао Црногорце у рат са ријечима: „Црногорци! Тужни вапај који допире из Старе Србије од тамошње наше потлачене браће, не може се даље подносити. Онамо немилосрдно кољу, не само људе, него и жене и нејач српску … Дужност љубави рода налажу ви да похитате браћи у помоћ. (…) Нијесмо сами. С нама је Бог, с нама су балканске хришћанске краљевине, са којима  смо удружени у заједницу, за којом сам вазда чезнуо и коју су све од навале азијатског освајача жељно очекивали толики пасови балканских народа. (…) Нека са благословом Божијим и Светог Петра Цетињског и свих наших светаца остваре снови из ране моје младости, када сам пјесмом наговјештавао овај знаменити дан и загријавао српске груди вјером да „оружани морамо поћ’ онамо, намо за брда она“! Живјели Црногорци! Живио Балкански савез“. Краљ је у овом излагању нагласио своју завјетну пјесму „Онамо намо“, коју је још као млади кнез написао обећавајући да ће једног дана ослободити старе и свете српске земље, Косово и Метохију које већ пет вјекова чекаху да се поново нађу у слободном српском загрљају, те осветити жртве косовских јунака.

Црногорска војска је у Новопазарском санџаку дејствовала ефикасно и код Новог Пазара се спојила са србијанском војском 23. октобра 1912. Обје војске су ослобађале Космет, сусреле су се у Метохији. У уговору између српских краљевина није било одређено конкретно дијељење територија, тако да се знало што чија војска заузме, то ће бити у склопу те државе. Србијанска војска је имала успјеха и у правцу Македоније, осигуравши важну побједу у Кумановској битци. Након овога србијанска војска је ушла и у Скопље, град крунисања цара Душана. Војска Краљевине Србије је заузела и већи дио Албаније, и помагала црногорској војсци у опсади Скадра.

Овакво стање није одговарало Аустро-Угарској царевини, те је она 6. новембра 1912. г. обавијестила остале велике силе да неће допустити било какав територијални излаз на море преко Албаније за Краљевину Србију. Главни циљ Аустрије је био да спријечи излаз Србије на Јадранско море, те се залагала за стварање независне државе Албаније којој треба припасти и Скадар. Она је енергично наступила на конференцији амбасадора у Лондону са оваквим захтјевима. На овој конфренцији су велике силе донијеле сагласност о стварању Албаније. Тиме је питање изласка Србије на море скинуто с дневног реда.

На овој конференцији није дефинисано питање коначних граница за предвиђену државу Албанију, тако да је то отворило наду за Црну Гору и Србију да се и даље боре да Скадар ипак припадне Црној Гори. „Несолидарисање са краљем Николом у питању Скадра не би одобрио ни један Србин“, рекао је Никола Пашић. Краљ Никола је наредио да се операције око Скадра наставе. На чело заједничке команде обје војске стао је генерал србијанске војске, Петар  Бојовић.

Међутим Аустро-Угарска је била одлучна. Она је заједно са Енглеском вршила притисак на обје српске државе, како морају испоштовати одлуку да Скадар буде дат Албанији. Аустрија је пријетила и војном силом. Обје српске војске су под ултиматумом морале напустити простор Албаније, за коју је одлучено да постане засебна држава.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: