Црна Гора ко Црна шума

„ Црној Гори само име смета, па да буде млада и весела и за више људи подеснија, да свакаква буде и свачија, да постане све што није она…“(Матија) .

Да није било литија, „жаба“ би завршила у лонцу! Литије у Црној Гори дале су нам наду да ћемо и живјети и умирати у оној негдашњој Црној Гори „каквом су је стварали најбољи“! Заказани избори ће, ако до њих уопште и дође, бити борба за голу егзистенцију олигарха на власти, с једне стране… Биће потребне године мудре и патриотске политике да се Црна Гора опорави, с друге стране“

Пише: Јован Лакићевић

Проглашење Секулине Црне Горе на Цетињу, на Петров дан 1941. под покровитељством Мусолинијеве фашистичке Италије и уз логистичку подршку Павелићеве Ендехазије, било је окидач за најмасовнији антифашистички устанак у поробљеној Европи! Ондашњи Црногорци, Бокељи и Брђани срушили су је за 24 сата! Ова данашња, која је, по много чему, копија оне Секулине, траје, богме, безмало двије деценије. И, ником ништа!

Систем „куване жабе“ у Миловом бронзину, дао је видљиве резултате. И да не би литија, жаба заврши у лонцу! Литије су вратиле наду да ћемо и живјети и умирати у оној негдашњој Црној Гори „каквом су је стварали најбољи“!

Нешто нијесам примијетио да се бар један један од ових самозваних, новокомпонованих и окашњелих антифашиста, разних узраста, који се јављају ових дана да би заштитили њихову „лијепу“ од фиктивних „четника, предвођених СПЦ“, није сјетио Секулине Црне Горе, црногорског вјечитог застиђа! Да је бар помене као повод распламсавања антифашистичке борбе. Шта мислите, због чега?

Сувишно је помињати шта је све урађено са Црном Гором, или, тачније речено – од Црне Горе, од разбијања заједничке државе и њеног „хисторијског“ и нешто мало покраденог –„ осамостаљења“. Постала је „све што није она“.

Сјећам се добро ријечи Поглавника – да се ту неће ништа промијенити у односима народа и људи с обје стране границе, да границе, заправо, неће ни бити… И све лаж до лажи. Али у једном је био у праву – да ће и Србији бити лакше! И, да будем искрен, Србији је тада скинут велики самар с леђа.( Евентуални референдум у Србији о поновном уједињењу, сумњам да би данас био успјешан!)

Једине праве жртве овог велеиздајничког чина, по диктату НАТО банде (тренутно у клиничкој смрти) и других српских „пријатеља“, били су, а и данас су – Срби у Црној Гори. А однедавно и Српска православна црква, односно њене 4 епархије у Милогорју. На „дневном реду“ је додатно расрбљавање Црногораца и разбијање Православља. Односно, унијаћење и католичење Црне Горе.

У свијетлу, или, тачније у сумраку потоњих догађања у Ц. Гори, заиста ме насмију самоувјерене изјаве њених челника о угрожавању њене „суверености“, „самосталности“, „независности“ и не знам чега све још, од Србије и, наравно, Русије. Као да се те озбиљне државосвојне категорије уопште могу везивати за данашњу Ц. Гору!. Па да је Милогора и једног дана била суверена, зар би могла прва признати Косово, или, рецимо, увести санкције братској Русији, која ју је кроз вјекове одржала? Као да приватни феуд у таквим организацијама моћника, попут ЕУ, или НАТО, може имати „равноправан однос“. Причајте то, господо, члановима ваше Партије, који су се о то чланство, на овај или онај начин, мало, или мало више, овајдили, можда ће вам неко и повјеровати…

Данашњи Монтенегро, како га од миља називају следбеници Секуле Дрљевића, по небројеним аферама које свједоче о потпуно заробљеној земљи, а које годинама тапкају у мјесту, својеврстан је феномен у Европи. И шире, како кажу назови политичари. Сви знају да је у питању мафијашка држава, чије су институције слушкиња владајућој олигархији, а тек се понеком из тог „демократског Запада“ омакне да каже понеку критичку ријеч на рачун онога што се дешава у Монтенегру.

То може да значи да им је ова приватна државица потпуно безначајна, или да очекују да се заврши посао са разбијањем Православља и Српства, па да онда, евентуално, реагују.
Нама, који смо њени држављани, није баш свеједно. Смијешно нам је, наравно, кад се помену „институције“, Влада, Полиција, тужилаштва, судови, јер смо се небројено пута увјерили и чему, односно коме служе и како суде! И знамо да неће дуго. Али то није много утјешно. Јер, Црна Гора је пред банкротством.

Мало ко се од мојих колега запитао – зашто је Поглавник расписао парламентарне изборе два и по мјесеца прије истека четворогодишњих мандата. По мом скромном суду постоје два разлога. Први је – да му Срби, било као туристи или црногорски домороци, не би реметили монтенегрински амбијент уочи избора, а нарочито да не би изишли на гласање (као и приликом референдума о одвајању). Зато ће мјере „против короне“ највјероватније потрајати све до избора.
Нема везе што ће туризам као жила куцавица Ц. Горе и извор егзистенције многих њених житеља – потонути. И други разлог је – што ће добар дио црногорских грађана у октобру – гладовати! Одржати се на власти, у тим условима, не би било нимало једноставно!

Ови избори ће, ако до њих уопште и дође, бити борба за голу егзистенцију олигарха на власти. С једне стране. Јер, они који су до кости опљачкали и растурили Црну Гору, све под фирмом њене свијетле европске и натовске будућности, напунили су рачуне и џепове. Не мислећи превише да ће о томе, кад-тад, морати да „реферишу“ опљачканом и покраденом народу! Рачунају, ваљда, да ће новим кредитима, бар за кратко моћи да баце маглу у очи очајним бирачима.
Не мислим, наравно, да ће тај прозирни експеримент уопште успјети.

Мислим са чиме ће се опозиција, било у једној или двије колоне, након Пирове побједе на изборима, суочити . Несумњиво, са вишеструко похараном и презадуженом земљом, у којој ће прва нова задужења ићи на плате и пензије, за одржавање голог живота већине грађана… Биће потребне године мудре и патриотске политике да се Црна Гора опорави! Рекао бих да у таквим околностима, у амбицијама опозиције на предстојећим изборима, има нечег мазохистичког.

Но, сложићу се с њима бар у једном: ову мафијашку, пљачкашку и злочиначку хоботницу треба уклонити са земље Црне Горе, да би се она што прије опоравила. И не размишљати о томе ко ће од њених руковаоца и кад стићи до Дубаија, Сејшела… или до Спужа. О том – потом.

До тада, могли бисмо да Црну Гору, макар у нашим интерним комуникацијама, помињемо, из много разлога, као Црну Шуму. (Ово је, иначе, изванредна метафора мога колеге и сјајног пјесника Емила Лабудовића, по којој му је и последња књига сатиричних пјесама добила име!) Црна Шума, или Мрчава, на домак мог Колашина је право име за оно што нам се годинама протура као Монтенегро! Даће Бог да неће дуго потрајати!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: